Разговар Њ. К. В. Кнеза Душана са господином Б. Десницом, објављен у дневном Експресу, 17. априла 2003.

Политиколог је. Има двадесет шест година и дипломе енглеског Харола и канадског универзитета Мек Гил. Унук је највећег естете међу владарима обновљене нововековне Србије, Kнеза Павла Карађорђевића, и син садашњег доајена српског краљевског дома, Kнеза Александра, и Kнегиње Барбаре од Лихтенштајна. Рођен је у Француској, полиглота је, пропутовао свет. Чим су се за то стекли спољашњи услови, међутим, дошао је у Србију, своју отаџбину коју никада пре није видео. На Факултету политичких наука у Београду уписао је постдипломске студије (браниће магистарски на тему Карађорђеве политичке идеје), убрзано усавршава српски језик и често путује Србијом.

Њ. К. В. Kнез Душан Карађорђевић један од покретача бројних запажених активности Цивилног кабинета Кнеза Александра, свога оца, у Београду. У уредништву је часописа "Топола", обновљеног у електронској верзији (може се читати на сајту www.kraljevinasrbija.org). Повода за овај ексклузивни разговор за "Експрес" више него довољно.

У Србији, својој отаџбини и отаџбини својих предака, довољно сте дуго после делимичног повратка Ваше породице. Какви су, са свим новим искуствима, Ваши утисци и као Кнеза, и као младог политиколога?

Уз сву моју фасцинацију Србијом, основни утисак је: уморна земља. Земља која је поднела натчовечанске напоре и велике жртве, а испоставило се да су они били узалудни или погрешно усмерени. Готово безнадежни.

Такође, Србија је и даље затрпана дневном продукцијом историје, бомбардована сумњивим истинама и сувишним информацијама. Оне праве и преко потребне информације као да изостају. Оволика производња историје, оволико обрта и ломова колико је наш народ преживео за протеклих 10-15 година, у неким сређенијим и срећнијим земљама "распореде" се на век или два. Разумљиво је, стога, што Србија очигледно очајнички чезне за миром, стабилношћу, предвидљивошћу догађаја и озакоњењем живљења. Чезне за оним обичним стварима које чине највећи део наших живота: да ради, путује, иде на утакмицу или пецање, да стекне уштеђевину и орочи је у банци, и тако даље.

Мора да је необичан осећај, Кнеже, бити овде, у Србији, као припадник тако славне и симболички тако важне породице која се после толико времена враћа кући?

Веома необичан. И дирљив на један тешко објашњив начин, поготову за мене и друге Карађорђевиће који силом прилика нису ни рођени овде, нису могли да нормално уче и усавршавају језик својих предака, да се моле, мисле и сањају на том језику. Не бих желео да звучим патетично, али, заиста, сваки мој дан овде је као откривање новог, неочекиваног и то не само у Србији већ и у сопственом бићу, нечега чега најчешће нисам ни био свестан да носим у себи.

Ваш повратак у Србију многима је један од знакова враћања Србије себи самој. Има ли то макар у подтексту политичку конотацију, односно: има ли, реалполитички гледано, монархизам шансе у данашњој Србији? У Србији "после свега"?

И у тој ствари слажем се са својим оцем: не мислим да је у овом тренутку то питање у првом плану, не сматрам да је уопште сврсисходно и разумно сада га отварати. Србија је опет суочена са драматичним обртима, на прекретници, нестабилна и пуна неизвесности. Питање о најбољем облику политичког уређења, питање о монархији или републици, парламентарном или корпоративном моделу, и слично, изискују управо оно чега сада немамо: сабрање, смирење, дубоку и одговорну запитаност, сагледавање широких историјских и националних планова. Без буке, страсти, параде, надмудривања.

Генерално, међутим, монархија може да буде добар политички облик. Јер монархија је дубоко укорењена у бићу и традицији нашег народа. Симболизам монархије на најнепосреднији начин кореспондира са нашим националним архетиповима и са нашом народном идеологијом. И ту чињеницу често покушавају да злоупотребе републикански и грађански политичари малог калибра, који, на разним нивоима, праве од себе "мале монархе". Занимљиво, изгледа да управо такви најгрлатије пропагирају да је монархија анахрон и неефикасан облик уређења, неупотребљив и нефункционалан у овој постиндустријској епохи.

Наравно, то је потпуно нетачно. Постоји јасна модерност монархије и она је, вековима већ, неокрњена. Политички и идеолошки системи настали на рушевинама старих монархија својим стварним учинцима само су оснаживали модерност и сврсисходност монархије данас. Јер модерно је све што може дати добре одговоре на питања и искушења савремене епохе. А Србија је једна од оних европских земаља у којима се можда најизразитије види и осећа какав би и колики фактор стабилности била монархија. Поредак би најзад добио непомерљиво средиште, осу, државна кућа би добила врх и громобран. Чак би и партијска вртешка имала око чега да се окреће, без ризика да ће се већ на првој кривини све распасти.

Али оставимо да о свему томе на миру расправљамо кад за то куцне прави час. Наше је да будемо ту, спремни да безусловно служимо сопственом народу и држави. Све остало мање је важно, а и то остало, углавном, казаће нам се само.

Један од повода за овај разговор јесте чињеница да сте однедавно узели активније учешће у раду Цивилног кабинета Вашег оца?

Цивилни кабинет мога оца у Београду, у главним аспектима свога деловања, радио је квалитетно протеклих година. Направљени су озбиљни помаци. У неким битним стварима за тих три-четири године урађено је више него за претходних шест деценија. Маргиналијама се ни овом приликом не бих бавио. Све у свему, дошло је време да Кабинет свој рад и мисију подигне на један још виши организациони и стратешки ниво. Око Кабинета и његових пројеката већ је окупљен и даље се окупља велики круг релевантних мислилаца, стручњака, писаца, националних радника, свих генерација, а број и квалитет младих заиста је импозантан. Отварају се многа нова конкретна поља рада а захтеви су све виши.

Нове околности у земљи утицаће на све, па и на Ваш рад. Какав је Ваш став према свему што се дешава?

Ванредно стање још траје и не бих се упуштао у неке далекосежније анализе. Став о трагичном догађају од 12. марта Њ. К. В. Кнез Александар и Цивилни кабинет изрекли су у званичној изјави, одмах после атентата на премијера. Ако сте пропустили да прочитате ту изјаву, објављену управо у Вашем листу, можете је наћи на нашем званичном сајту. Радикална борба против мафије, на жалост започета тек после трагичног догађаја, представља нешто што сваки нормалан и добронамеран човек у нашој земљи може само да подржи. Важно је, међутим, да та борба буде свестрана и свеобухватна, да се у њој иде до краја, од врха до дна, без обзира где је врх а где дно, и да то постане редовно стање. Системски прецизно уређена ствар која обавезује све. Као и многи људи у нашој земљи, страхујем од парцијалности, недоречености, кампањског духа, става да постоји "наша" и "њихова", "зла" и "прихватљива" мафија.

Страхујем и од могућности да кроз прокламовану борбу против мафије почну да се подмирују бројни ненамирени други рачуни. Такав приступ лако би могао, по укидању ванредних мера, довести до нових драматичних обрта и оживљавања оних нежељених спирала. Надам се да је врх садашње власти тога свестан и да ће у својим даљим потезима то имати у виду. У том случају, верујем може рачунати на подршку најширих слојева становништва и подршку свих релевантних политичких фактора.

У Србији, Ваше Височанство, више није тема: "Србија у Европи" или Србија "негде другде". Шта би, по Вашем мишљењу, требало да буде наш "пртљаг за Европу"?

Већ сам рекао да би у Европу требало да уђемо малим корацима и да прво решимо своје проблеме, па тек онда да се упуштамо у европске. Имамо прилику и позицију, јединствену у Европи, да узмемо најбоље из наслеђа Запада и наслеђа Истока. То је увидео и тако нас дефинисао још Свети Сава. И врлина и вештина како је то говорио владика Николај Велимировић. Управо та наша јединственост треба да буде наш, како кажете, пртљаг за Европу. Ако не донесемо ништа своје, и ако то своје не будемо умели да учинимо примамљивим за друге и да сачувамо, осуђени смо на безначајност и једини наш допринос Европи сводиће се на увећавање броја становника и територије нове мега државе која ће се можда звати СЕД (Сједињене Европске Државе). Бићемо маргина, провинција кроз коју се пролази што се брже може на путу ка важнијим дестинацијама. Или уопште нећемо бити. Незналице су они који мисле да ће нас Европа више волети и срдачније дочекати ако дођемо "празних шака", без "пртљага", с испруженом руком просјака и ништа не приложимо европској породици народа. Европљани можемо бити једино ако останемо Срби.

Прошле јесени говорили сте и о својој намери да започнете озбиљан бизнис на релацији ЕУ-Србија. Како на том пољу напредујете?

Да, говорио сам о намери да отворим авиокомпанију, у сарадњи са ЈАТ-ом. Бавили бисмо се приватним авио-превозом и одржавањем авиона за потребе великих и малих европских авиокомпанија. Разрађивао сам и неке пројекте у домену адвертајзинга. Ствари напредују, али брзином која ме не задовољава. У Србији још увек нема стабилности и предвидљивости збивања. Недостаје низ битних закона и уверљивости да ће они бити дугорочно испоштовани. Над многим протагонистима политике и бизниса овде се још увек, са европског пословног становишта, надвијају сенке недоречености и сумње. Ја наравно не губим време чекајући, већ и у Београду и у Паризу стичем искуство у бизнису и то искуство ћу применити у својој компанији. А надам се да ће се овде све убрзано решавати и да ће послови, баш као и цела Србија, ускоро процветати.