Разговор Кнеза Душана са госпођицом Миленом Милетић, објављен у дневном листу Данас, 28. октобра 2002.

Млади политиколог Душан Карађорђевић, син је кнеза Александра и кнегиње Барбаре од Лихтенштајна и унук кнеза Павла. Дипломирао је универзитету Мек Гил у Канади (међународни односи), а сада је постдипломац на Факултету политичких наука у Београду. За тему магистарског рада изабрао је Карађорђеву политичку мисао. Причом о сазнањима до којих је дошао истражујући ову тему почињемо разговор за Данас.

Веома је интересантно посматрати Карађорђа и то време. Битан разлог избијања побуне је усамљеност Србије. И сам Карађорђе, у једном тренутку је потпуно усамљен.

Уколико би се правила паралела између времена ''српске револуције'' и садашњице, где би били акценти?

Управо у тој усамљености и потреби за променама и тада, али и данас. Стиче се утисак да они који седе у парламенту не уливају поверење грађанима. Транзиција је процес који дуго траје! Не бих желео да било кога плашим, али пут до истински доброг живота је веома дуг; можда чак и две генерације...

Чини се да се нама пречесто дешавају револуције?

Револуција је увек дискутабилна и зависи од онога што произведе: диктатуру, или демократију. С тим што треба бити опрезан са изразом ''демократија'', јер у различитим земљама и културама може значити свашта. Имате, рецимо ДР Конго где се сваке године мандати користе за милионске преваре, што с демократијом нема везе! У времену када многи настоје да дохвате оне могућности које им се пружају, стално гледање уназад, прекомерно суочавање са прошлим може пре успорити но допринети.

Како се то уклапа у идеју о заједничкој држави?

Ако говоримо о територијама бивше Југославије, видимо да су људи изгобили глобални идентитет који је та држава подразумевала. У једном тренутку су почели да идентификују своје интересе (етничке, културне) са независним територијама, верујући да ће тако лакше наставити. Питање заједништва са Црном Гором је за Србију важно не само из историјских, државотворних разлога, већ и економских. Излаз на море је одувек био стратешко питање сваке државе из привредних разлога, а то ће бити и даље. Затим туризам, трговина. Уосталом, заједничка држава има своје оправдање, али и разлог у општим европским процесима.

Ви сте релативно од скора у Србији. Како процењујете спремност грађана да прихвате евентуалну рестаурацију монархије?

Посетивши неке српске центре у свету, могао сам уочити да размишљања о томе постоје, шта више, да је реч о идеји која нараста. Питање је, међутим, у каквом би се облику монархија могла вратити? Рекао бих да је регенство она врста решења која је најближа људима у дијаспори, јер је то један модеран облик. Овде ствари стоје другачије. У селима постоји доста воље за таквом променом. Подела на присталице и противнике је много израженија када је реч о градовима, вероватно и зато што са савремене појаве, погледи и идеје много брже и лакше уграђују у ставове градских људи.

Осим тога, ту су и националне мањине, а и Црна Гора. Овде има мањина са снажном монархистичким традицијама, иако су оне везане за друге круне. С друге стране, Црна Гора јесте подељена на оне за и против заједничке државе. Ако претпоставимо да би оних 50 одсто који су у Црној Гори за заједничку државу, прихватило монархију (а заједничка држава у датом тренутку псотоји) , онда је то лак одговор. У основи, није тако! Чак и услучају да дође до обнављања монархије, тај би процес био вероватно постепен и спор; свако би имао времена да процени ту врсту уређења и да се према њој одреди.

Колико општи токови у свету могу допринети развоју различитих културних идентитета, а колико их гуше?

Може се говорити о два истовремена процеса. С једне стране, постоји општа амалгамиуација - стапање. С друге, поједини народи у Европи управо сада почињу да гурају напред, да истичу своје националне па и културне идентитете - Шкоти у Енглексој, Каталонци, Баски, итд. Они своје културне различитости везују за сепаратистичке покрете управо у тренутку кад се Европа помера ка новој фази, фази малих држава, или малих региона!

Зар то не погодује оним скептицима који не верују у дугорочност Европске уније?

Ове појаве јесу важна ствар. Како створити државу од њих дсет и више? Како их стопити у једну? А увек су биле у конфликту! Искрено за мене је чудо што се дошло уопште до уједињног монетарног система и границе. Истински је парадокс, што у односу на прошлост и све њене ужасе, ЕУ уопште постоји. Можда Европљани (тј. они западни) могу лакше опростити и заборавити претходно? Можда је то решење?! Реч је о плану који готово ултимативно налаже превазилажење лошег наслеђа.