|
КНЕЗ СА ИНДЕКСОМ
Разговор ЊКВ Кнеза Душана Карађорђевића
са госпођицом Јеленом Косановић,
објављен у Вечерњим новостима, 20. јануара 2002.
|
|
– Можете се осећати као код куће и у изнајмљеном стану,
како се ја осећам у оном у Краља Милутина, где тренутно
живим. Не мора то бити двор. Ни овај стари, односно нови,
ни Дедиње.Уосталом ни у једном од њих никада нисам био.
|
Овако, уз смешак, о свом осећању дома прича Душан Карађорђевић,
унук Кнез Намесника-Павла Карађорђевића, још један члан краљевске
династије са југословенским пасошем у џепу, који покушава да на
лицу места извеже покидане везе са оним што би требало да је и
његова домовина и његов род.
– О дворовима и имовини не размишљам. Слажем се са оцем да је
питање наше имовине питање правде. Није правда да Карађорђевићи
добију неку кућу и плац, а да то право буде ускраћено свим другим
којима је имовина одузета. А то да ли бих становао у Белом двору,
који је Влада вратила на коришћење свим Карађорђевићима, зависи
пре свега од суседа – каже саговорник који иначе никада није упознао
свог рођака престолонаследника Александра Карађорђевића.
Од рођака овде, каже, виђа своју тетку принцезу Јелисавету.
– Од нечег се мора почети, а мислим да је најбоље боравком овде,
упознајући људе за које ми је отац говорио ''да имају радост и
када им је тешко'' – каже двадесетчетворогодишњи кнез, рођен у
Сен Галену у другом браку Кнеза Александра, са кнегињом Барбаром
од Лихтенштајна.
Као потврду тога да од нечега треба почети Душан показује индекс
Београдског универзитета. Дипломирао је на одсеку за међународне
односе на канадском колеџу ''Мек Гил'', а сада је уписао постдипломске
на истом том одсеку, али на Факултету политичких наука у Београду,
код професора Драгана Симеуновића.
ВАЖНА ЈЕ МЕЛОДИЈА
– Учим српски језик. Имам добре професоре, али помаже ми и дружење.
Важна је мелодија језика. Надам се да ћу то брзо савладати – са
малом нелагодом нам саопштава саговорник који, иначе одлично говори
немачки, енглески и француски.
– Научиће он то најбоље са својим друштом – додаје његов отац
кнез Александар који присуствује овом разговору и успут преноси
своје утиске са новогодишњег концерта у Народном позоришту.
– На тај концерт нисам ишао. Преозбиљно је то за мене. Српску
Нову годину сам провео у ноћном клубу. Са друштвом. Било је одлично.
Кнежево порекло на први поглед одаје само златни прстен са породичним
грбом. По свему осталом он делује као обичан овдашњи момак (не
делује чак ни претерано западноевропски). Али, ипак, то није.
Не само због племићког порекла својих родитеља, у које су умешане
и царске лозе Романових, данских и грчких краљева и кнежева, него
због толике породичне историје у коју су уграђене и личне судбине
на којима су историјски преврати и мене окусили свију снагу. Због
једне од њих овај младић који тек учи српски језик, а носи старо
српско име Душан, за које каже да потиче од речи душа, покушава
да у београдском ноћном клубу, у Сомбору, у Суботици, у Мачви,
Бања Луци, на Факултету политичких наука на Вождовцу препозна
земљу, људе и народ о коме му је, како сам каже, отац са толико
љубави говорио.
ОТАЦ И СИН
У Београду су Александар и Душан увек заједно.
– Зашто да не када смо пријатељи, смеје се Александар.
Могуће их је заједно сусрести у београдским ресторанима, најчешће
једу сарму. Воле обојица. Кнез и наша вина. Вајка се што су виногради
на Опленцу пропали. Брине га што је чуо да ће Американци покушати
да их врате у живот, а то по његовом мишљењу, неће донети ништа
добро. Вину. Душан пије ''Кока колу'' и наравно иде у кафиће.
У “Нану” рецимо. Тамо му се свиђа и музика. Кнегиња није са њима.
Слаже се са Душановом одлуком о даљем школовању и боравку овде,
али је тужна како су јој и син и муж овде.
– Прилагодљив сам. Покушавам да помирим свет из кога долазим
и овај коме такође припадам. То није тако тешко јер су мојим овдашњим
другарима европске земље и Америка и познати и блиски. Нажалост,
мојим пријатељима у Паризу, рецимо Србија није. Надам се да ће
се то променити. Желео бих да дам неки свој допринос томе. Колико
могу. Због тога сам и уписао постдипломске студије из међународних
односа.
Он верује да ће убудуће живети између Београда и Париза. Спојити
своја два живота. Овдашњи је на неки начин започео 96. године,
када су се у цркви на Опленцу венчали његов отац и мајка.
– Цела та породична прича и историја пале су у једном моменту
на мене. Било је то тешко. Био сам помало изгубљен – прича он
своје прво искуство са Опленцем и Србијом. Али, кључним моментом
своје припадности овом свету ипак сматра време НАТО бомбардовања.
– Био са у Паризу, али све време сам проводио са тамошњим Србима.
Срце ми је било овде. Од тада сам ја уствари овде – каже Душан
Карађорђевић, по властитим речима веома почашћен пажњом и наклоношћу
која му се овде указује, али човек који изнад свега, као духовну
врлину, негује скромност.
То не значи да се вози градским превозом. То је опасно по живот,
каже у шали. Тај део овдашњег живота не мора да дели са нама.
Ипак је он Кнез.
|