СРБИЈА У ДУШИ

Одговори на питања Нине Живанчевић и Вере Штулић

"ДНЕВНИК", Нови Сад Објављено 23. јуна 2001.

Ваше Краљевско Височанство, обзиром да стицајем околности нисте дуго живели у нашој земљи, Ви добро познајете прилике у њој. Како успевате да упркос физичком одсуству останете у близини народа, земље и њених потреба?

Раније, само читањем књига, новина, часописа... Разговарајући са пријатељима. Дуго година сам се занимао за период пред Други светски рат. Затим, то иде само посеби, за Први светски рат, за доба владаванине Краља Петра I, онда, нарочито сам много читао шта се писало о догађајима код нас у време Другог светског рата и после, оно што се писало о комунистичкој диктатури Јосипа Броза. Догађаје у последњој деценији, пратио сам много помније. Већ више од две године, захваљујући раду мога Цивилног кабинета, имам свестрану обавештеност о свим видовима живота у Србији. На интернету, свакога дана читам наше новине. У новембру прошле године, боравио сам у Београду и обишао мени драга места у Србији. Међутим, пре свега, љубав према Србији, мојој отаџбини, одредила је и условила све што сада чиним. Мене и моју породицу су, најпре Енглези, а после њих југословенски комунисти били осудили на прогонство. На правди Бога, био сам крив што сам од Карађорђеве лозе и српски кнез. Као младићу, отели су ми све, али ми нису могли одузети мој завичај, у срцу, у мислима, нити је Србију ишта могло заменити у мојој души.

Ви сте, тако рећи "енглески ђак". Како сте одабрали за Ваш други дом Француску, односно Париз? Како сте се, осећали током тек окончаних балканских ратова, поготово због нимало наклоњеног става Француске према Србима?

Мој отац и мајка су најпре изабрали да живе у Паризу. Затим, после женидбе, и ја сам овде нашао уточиште. Захвалан сам Француској и управо због тога, био сам често несрећан током последње деценије. Код нас је буктао грађански рат, а француска јавност је била стално засипана информацијама да су Срби за све криви. Ми сад знамо да је обичан грађанин овде био жртва дезинформације коју су упражњавала готово сва медија у Француској, под притиском лобија и "савезништава", то јест, највише по диктату Клинтонове администрације. Повремено је долазило до сасвим дивљих противсрпских иступа у штампи, на разним ТВ каналима. Не само мени, свим Србима у Француској је било јако тешко. Али, морам рећи да сам исто толико био огорчен на политику коју је водио Милошевић. Тај нихилиста је скоро уништио српски народ, његову Држљву. Заиста, надам се да ће му бити суђено у Београду и да ће бити разоткривена сва његова недела. Србима је неопходно да до краја разумеју какву су штету претрпели у Југославији и какво зло су им нанели југословенски комунисти, у каквом су бесмислу живели под Милошевићем. Истовремено, одговорни за злочине почињене над српским народом у Хрватској, Босни и Херцеговини, на Косову и Метохији, или током НАТО бомбардовања наше земље, такође би требали да буду изведени пред лице правде.

Нису, наравно, сви Французи били за то да се уништава Србија и Срби. Покојни председник Франсоа Митеран је имао много поштовања према нама. Познавао је европску историју, допринос Срба борби савезника у два светска рата.

Имао сам задовољство да упознам доста Француза и Францускиња који уопште нису веровали у оно што се говорило и писало о нама. Неки од њих су ми помогли приликом слања помоћи за Републику Српску.

Установили сте Цивилни кабинет - шта би могло да се очекује у овом периоду од повратка наше аристократије у земљу? Односно, осим емотивних веза, враћања држављанства и слично, каквог би конкретног утицаја могло да има присуство краљевске породице на развој и бољитак српског друштва и културе?

Не мислим да ће сви Карађорђевићи желети да се настане у Србији. Неки ће, буди речено, морати да започну са учењем српског језика, српске историје, обичаја... Неће им бити лако. Али, ако заиста желе да разумеју, зашто нас још увек један број људи сматра за прву породицу, онда, уистину, морају се потрудити да постану Срби.

Највећи бољитак за мене је тај, што је поништен срамни Указ од 8.марта 1947.године, којим су нам комунисти били одузели држављанство и конфисковали имовину. Заиста се надам да ће неправде које је народу донео бивши режим великим делом бити исправљене. Потребно је вратити имовину СПЦ, пре свега на Косову и Метохији - 14.5 хиљада хектара. Затим донети закон о денационализацији који ће важити за све. Не би било добро да Карађорђевићи сад буду изузетак и повлашћени. Карађорђе је у Орашцу рекао: Хоћу са Вама, али нећу пред вама.

Они међу нама, који се буду одлучили да живе у Србији и за Србију, имаће велику одговорност. Сада је потребно да се најпре поврати углед нашем имену. То је врло озбиљан задатак. Бивши режим је свашта чинио како би нам се наругао. Па и неки из наше породице нису били на висини, колико због наивности, толико и због лоших процена политичке ситуације, лошег избора сарадника, опредељивања за ову или ону странку или пак за анахроно и погубно југословенство. Убудуће, неће више бити могуће на исти начин као до сада правдати грешке.

Карађорђевићи су били владари и пред свима нама је сада обавеза да порадимо, како би једнога дана Срби и Српкиње добили прилику да се изјасне: желе ли Краљевину? Ако ли се испостави да такво уређење жели већина, онда се треба побринути да се народу понуди избор - најбољега младог кнеза ваља изабрати да буде династа. Потребно је, дакле, испољити највећу могућу трезвеност и стрпљење. Не причати народу бајке и заваравати га. И не саблажњавати га нескромношћу.

Прошле године преводила сам неке од говора Вашег Височанства - истицали су се изванредном луцидношћу и познавањем опште политичке ситуације како код нас тако и у свету. Како би такозвани Запад могао да помогне у овом тренутку Србији и шта би он морао да учини, а шта са наше стране Срби да би изашли из потешкоћа?

Пре свега, било би пожељно да Запад престане да нас уцењује. Опет нас САД уцењују својим учешћем на донаторској конференцији. И поред свих признања које је у свету добила нова власт оличена у председнику Војиславу Коштуници, опет притисци: хашким трибуналом, ситуацијом у Црној Гори, отцепљењем Косова и Метохије... Откуда то? Онај бивши Милошевићев режим је све чинио наопако, да по сваку цену сачува Југославију од које су се сви отцепили, ушао је у сукобе и све их изгубио, као Југославија, на штету Срба и српских интереса у региону. Хашки суд (за бившу Југославију) основан је одлуком Савета безбедности како би се и на тај начин могао вршити притисак на Србе. Огромна већина оптужених на тим хашким јавним и тајним оптужницама су Срби! Буди речено, њихове тајне оптужнице су срамота за УН, тиме се светска организација, преко овога изругивања међународноме праву, изједначава са најцрњим режимима у историји човечанства.

После избора у Црној Гори опет уцене - отцепиће се Црногорци! Стварно, већ десет година бивше југословенске републике заснивале су своју политику на отцепљењу од Југославије. Сад и Црногорци прете отцепљењем!! Само Србима није пало на памет да се отцепе од Југославије. А како би било да се Срби отцепе од ње, па ето је коме треба, његова је?

Притисци на Србе су могући само зато што још постоји та Југославија. У црно су нас завиле све три.

Хоћу да кажем да је за излазак из потешкоћа неопходно да се Срби окрену себи и ономе што је њима најпретежније, а то је Србија! Шта нам може Запад помоћи? Новцем? То ћемо тек да видимо. Цивилизацијски? Не верујем. Обдарити нас неком великом идејом коју још не познајемо? Можда само неком новом утопијом, па да нас још више боли глава. Сами себи ћемо најбоље да помогнемо, ако у себи откријемо и поново га осмислимо наш српски смисао за заједништво, за САБОРНОСТ.

Сигурно већ знате, сад се појавила идеја на Западу да се Балкан опет преуреди али, сад као савез етнички чистих држава. Опет би њихови стратези хтели да нас усреће ЧЕТВРТОМ Југославијом! Нас као да су предодредили за експериментисање, никако им није доста толиких српских жртава од 1914, па све до овог последњег бомбардовања.

Српско питање не може бити решено стално новим опитима на живом телу нашег народа. Српско питање је данас опет вапијуће, као некада, када је овај део Европе чамио у турском ропству. У току је стварање велике Албаније, створена је велика Хрватска, постоји спремност да се задовоље великобугарске претензије према Македонији, прошири Мађарска на рачун Румуније... Значи, ми све ово морамо имати у виду и јачати, спасавати Србију, која је сада најугроженија држава на Балкану, а српски народ најсиромашнији, најзапостављенији, владавином комуниста као и санкцијама и бомбама Запада враћен пола века уназад, насилно заустављен у своме развоју. Ако сами себе не усправимо, неће нас нико, ни са Запада ни са Истока, уместо нас враћати у достојанство.

Да ли се по овом питању (присуства Запада у Србији) разликујете од Њ.К.В., Вашег рођака принца Александра у Лондону, који тврди да ће се лично ангажовати за економски бољитак Србије, за склапање уговора са Западно-европским предузећима и слично?

У моме детињству и младости, никада нисам чуо ни од оца ни од стрица, да су Карађорђевићи били трговци, трговачки путници, "бизнисмени"... Колико ми је познато, ни у породици моје мајке није било дућанџија. У изгнанству, неки су морали да издржавају своје породице радећи, док извесни никада ништа нису радили па су живели од добровољних прилога. Ако у будућности, живећи у Србији, неки од Карађорђевића буде желео да има приходе, најбоље ће бити да служи у нашој војсци или, да после студија постане државни чиновник, ово је, због угледа нашег имена, боље од занимања "бизнисмен". Мени је познато да у Србији има довољно способних трговаца, да у расејању има врло успешних наших пословних људи, због свега тога не видим потребу да неко из наше породице сад прискаче и њима показује како треба да се "склапају уговори". За странце ће бити довољно ако се вратимо и настанимо у нашој Србији. Тако се може у извесном смислу утицати да се повећа поверење код оних које називају "страним улагачима", сада неопходним Србији, како би се у догледно време смањила незапосленост и осавременили наши индустријски погони.

Ви сте дуго волели авијацију и били пилот. Од када потиче та љубав и да ли је и даље негујете?

Да, од малих ногу. Научио сам да летим за време рата, био сам пилот РАФ-а. После сам још летео пет хиљада сати, возио сам путничке авионе. Последњи пут сам летео 22,новембра прошле године, на "супергалебу" Г-4, авиону нашег ратног ваздухопловства. Изнад Србије!

Ваш отац, Њ.К.В. Кнез Павле је био велики мецена уметности, а недавно сте и Ви установили награду за значајна дела српске кнјижевности и њене ауторе. Пре недељу дана награда је уручена Драгославу Михаиловићу. Шта Вас је навело да покренете ову награду и којим критеријумима сте се руководили када сте бирали аутора?

Награду додељујем ја, али на предлог стручног жирија. Ја се уопште не мешам у њихов рад. За 1999.годину признање је припало г.Милосаву Тешићу, песнику, за 2000.годину, романсијеру и приповедачу Драгославу Михаиловићу. Обадвојица су чланови САНУ и њихова дела одавно већ уживају поштовање код читалаца у Србији и свету.

Шта мислите да је најважније у овоме тренутку предузети да би се најбоље у нашем културном идентитету обновило, како у земљи тако и међу нашим људима у иностранству? Како организовати дијаспору као фактор ширења наше културе у свету?

Српска култура је данас угрожена, како немаштином у земљи, тако и притисцима из иностранства. У самој Србији, упркос променама, српска култура се гњечи разним технократским и интернационалистичким мерама. Рецимо, био је уведен порез на књиге, што је незамисливо. Сваки дан читам да су нам угрожене све нове и нове институције културе: часописи, едиције, издавачи, позоришта, манифестације, музички живот, филм, да не набрајам.

Мислим да је неопходно објавити да је српској култури потребна помоћ. Дијаспора би ту могла много да учини, тако што би хуманитарну помоћ, коју је до сада несебично и предано скупљала и слала у отаџбину, једним делом усмерила на српску културу.

Развити задужбинарство, оснивати фондације, успоставити културне мостове, обезбедити гостовања и ширење српске књиге, уметности, науке међу Србима који живе расути по свету. Ето великог и племенитог посла. Од дијаспоре сада зависи хоће ли Србија сачувати своју културу, развијати је, ширити и тиме осигурати самосвојност потомству.

Шта је, по Вама, најлепше у српском народу што би требало да се развија? Шта Ви највише волите у српској литератури, музици, сликарству?

Оно што га је одржало: љубав према животу, Србији, ономе што проповеда наша црква. Дивим се ономе неухвативоме, неискоренивом набоју, у народу који зна да има мисију. Љубав коју има Србин према слободи и велика његова жеђ за новим сазнањима, такође изазивају моје дивљење.

У српској литератури, музици, сликарству, волим све што изражава наше самосвојство, нашу муку, наше рвање са неумитним, нашу радост, неугасивост, све, дакле, што је лепо за све, али наше, дела у којима откривам стално нове доказе зашто је дивно бити Србин и каква је то онда велика уметност.