Одговори Кнеза Александра
на питања г. Манојла Стефановића
специјално за београдски дневник
ДАНАС

Објављено у наставцима,
у бројевима од 20., 21., 22., 25. и 26. септембра 2000.

Ваше Краљевско Височанство, сећате ли се година проведених у Београду (с ким сте се дружили, зашта сте се спремали, о чему размишљали)?

Највише сам се дружио са Петром, био је годину дана старији од мене. Волели смо да се возимо нашим аутомобилима. Ја сам имао мали Опел. Друга два Краљева сина Томислав и Андреј били су млађи, као и мој брат Никола. Имали смо другове који су из вароши долазили у двор, да се друже са нама: Љуба Костић, Пера Димитријевић, Милорад Илић…Нисмо много водили рачуна о будућности. У тим годинама, ретко који дечак размишља о будућности. Били смо заокупљени спортом. Имали смо инструктора г. Ковача, једног врло љубазног Словенца. Гимнастика, фудбал, планинарење за време летовања у Словенији, пливање, ватерполо у бледском језеру (близу Краљеве куће Сувобор), трчање, зими хокеј на леду у башти, позади двора…Школу сам похађао у Енглеској, а имао сам и приватне часове за време распуста. Кад ми је било шест година први пут сам присуствовао једном аеро-митингу, у Румунији, где сам био са рођаком Михајлом, сином румунскога Краља Карола. Видео сам тада први пут како један авион лети на леђима, на три метра изнад земље! Пилот је био тада чувени летачки ас Кантакузен. Највише сам волео коњицу, војне вежбе. Сећам се, кад сам посећивао војску: "Помоз Бог јунаци!" А они одговарају: "Бог ти помогао!" Стално сам јахао. Имао сам дивнога коња, звао се Хектор. Војни манеж у Топчидеру, сећам се наставникових: "Лако јаши!", значило је - не додируј седло. "Тврдо јаши!", значило је - седиш у седлу. Прво сам био обичан војник, па онда најмлађи каплар у коњици. Од осталих родова, униформа се разликовала због плавога оковратника. Једном сам са Петром био на Цетињу, затим на мору, у Милочеру. Био сам и у једној фабрици авиона, где се склапао "Дорије 17", онај којега су Енглези звали "летећи плајваз"… И пре свега, пре свих успомена, моје детињство заувек је обележио Краљ Александар, који је још увек у моме срцу. Сваку појединост памтим. Волео је, као маломе, да ми прича невероватне пустоловине измишљених јунака… исмевао је моје енглеске гувернанте. Сећам се како је дуго разговарао телефоном, док сам се ја вртео по његовом бироу. У живој успомени ми је наш последњи сусрет на Бледу, августа 1934. године…

После одласка из земље, 1941. године, да ли сте имали какве везе са отаџбином и како је укратко изгледао Ваш животни пут у егзилу?

У Кенији, једина жеља била ми је да што пре одем и узмем учешћа у борби против Немаца. У Јужној Африци, постао сам пилот РАФ-а. После положенога летачкога испита, прекомандован сам на Цејлон. Одатле смо летели у лов на јапанске подморнице. Комадовао сам ескадрилом, летело се на Либераторима (четворомоторцима), док су извиђачке акције вршене са Биџкрафт Експедиторима (двомоторцима); вежбали смо се на ловцима Харвард Т6. Тамо сам имао први лет на Спитфајеру. За време рата, једине вести из Отаџбине добијао сам преко енглеске штампе. Из рата сам изашао као капетан, са 1000 сати борбених летова. После, наставио сам да летим, био сам заволео авионе. У цивилноме ваздухопловству, имао сам још 5000 сати летења, возио сам разне авионе…

Кажете "моје детињство је заувек обележио Краљ Александар". Можете ли мало детаљније да се сетите Краља и неких занимљивих детаља из сусрета са њим?

И данас, када идем у лов, кад узмем оружје у руке, сетим се њега, мога стрица. То је из времена када смо становали у истој кући, у староме двору. У његовом кабинету, на писаћем столу, налазио се као украс један позлаћени револвер. Био је ван употребе, служио му је као притискивач папира. Мене је страшно привлачила та справа. Увек сам га молио да ми дозволи да га узмем у руке. Једном приликом, док сам га окретао и загледао са свих страна, циљао у зид и тихо изговарао "бум!", скренуо сам поглед са пиштоља јер сам опазио да ме он посматра изнад бинокла. Не знам колико је то трајало, гледали смо се очи у очи. Он се напослетку благо насмешио. Још увек, после толико година, тај његов поглед и смешак наводе ме на дуга размишљања. То је наш неми дијалог.

Имате ли утисак да сте имали привилегован положај код Краља? Ако јесте, реците нам зашто?

Из онога што знам и што сам о њему слушао и читао, био је пре свега храбар, карактеран човек. Дакле, витез. Волео је изнад свега ратничке вештине. Као да се био родио у униформи. Био је толико поносан на наше српске војнике. Мени је данас схватљиво, разумем да је желео да некоме своме пренесе свој однос према оружју, своје поимање војничког занимања… Нисам имао ни седам година а већ ме је водио у лов, учио ме да пуцам из пушке и пиштоља. Свакако, за мене је била велика привилегија што сам растао у његовој близини. Мислим да је осећао моје искрено дивљење према његовој личности. Рецимо, када сам га видео како јаше, одмах сам се био зарекао да ћу и ја тако јахати коње. Од свега ми је најдраже, да ми је он био кум на крштењу, носим његово име.

Да се вратимо Вашој љубави према авионима: да ли сте имали опасних авантура и летите ли још увек?

Био сам професионалац, сад не би било озбиљно да пилотирам с времена на време. Тренирају се све могуће неприлике, али постоји и непредвидљиво, нарочито када је реч о климатским условима. Рецимо, сећам се, 1946. године, са Цејлона смо кренули према Кокосовим острвима, маломе архипелагу што се налази на пола пута према Аустралији. Претходних дана на тој линији били смо изгубили три Либератора са посадама. Нико није знао због чега. Наишли смо на огромне кумулус нимбусе који су се пели до 10 000м. Нисмо могли да их заобиђемо. На висини, сипао је град величине топовског ђулета, као фудбалска лопта. Сви уређаји су били отказали, осим радио алтиметра. Спустио сам авион на 200м, у градни облак, није се имало куда. Међутим, ту нам пљусак града није наудио, то више нису били комади леда, већ зрнца и тако смо се провукли. Када смо изишли из облака, авион је летео на 70м изнад океана. Авијатичар мора бити врло прибрана, дакле стабилна личност.

Помињете више стрица него оца. Мене а и читаоце занима Ваше виђење улоге Кнеза Павла у Краљевини Југославији, нарочито од 1934. па до преврата, 1941. године.

Мој отац је сматрао да су деца-деца и све је било тајна за децу. Никада пред нама није говорио о политици. Нисмо га смели ни питати. Осим тога, ни касније, никада није волео да говори о себи, о својој улози. Са стрицем сам иначе разговарао. Запиткивао га и он ми је одговарао. И данас, када сам у некој двоумици, увек помислим: шта би рекао стриц? И данас сам уверен да је на све имао одговора. Исто тако, имајте у виду, када је он погинуо, то је за мене била прва смрт у породици. Велики сок, велики бол, створила се велика празнина у мени. Још увек је тако: бол и навала осећања, када год мислим на Краља. Мој отац је такође много патио. Човек којега је волео и постовао више него брата, више није био међу живима. Једино се њему поверавао, једино га је Краљ схватао. Ето, као да смо обојица били остали без оца.

На изричити Краљев захтев мој отац се прихватио Намесништва. Из поштовања према Краљу, заклео се да ће Петру предати Југославију каква је била 9. октобра 1934. године. Свакоме треба да је данас јасно да је Кнез Павле имао одличну процену политичкога стања у Европи и да је био увидео какве све опасности вребају Краљевину. Није желео да Срби опет буду увучени у рат. Јако добро је знао колико нас је коштао Први светски рат, повлачење преко Албаније и пробој Солунскога фронта… Осим тога, приморан на преговоре са Хрватима, тачно је проценио какви су то људи били. Морао је да са њима преговара, Енглези су то захтевали, тражили су југословенско јединство по сваку цену. Француска је била жалосно ослабила, а са Стаљиновим СССР-ом, до пред крај, није имао дипломатске односе. На унутрашњој сцени, сваким даном се показивала неостваривост југословенске идеје. То јест, државно начело, да су Срби, Хрвати и Словенци један народ, све више се указивао као утопија, апсурд. Имао је против себе Хрвате, комунисте и Београд, онај Београд који је све друго био само не српски, престоница Југославије, али пре свега престони српски град, онај у којем треба да се највише испољавају интереси српскога народа. Укратко, Кнез Павле је био између Сциле и Харибде, између два зла и све је било противно његовим настојањима да остане по страни од европскога и светскога сукоба. Све је говорило да нема избора, нема алтернативе, да су један и један - два. Његова замисао је била да постоји један, постоји два, али постоји и три. Трећи пут, излаз, тегобан, али излаз. Због задате речи и свога личнога достојанства, био је решен да себе жртвује али сачува земљу од несреће. Шта то значи? То значи, из ове песпективе данас, да би после рата оних милион и по Срба било на броју. Можда би и било тегоби и страдања, али свакако, не би наш народ онако искрвавио и онако гинуо узалуд. Јер, цело наше страдање искористили су комунисти и ми смо право из окупације, верскога и грађанскога рата прешли у њихову "диктатуру пролетаријата". Да српски официри нису погазили своју заклетву, да су на време били похватани српски политичари који су се били за паре продали Енглезима, можда, кажем велика је вероватноћа да комунисти не би имали повољну подлогу за свој Преврат, не би дошли на власт и не би им успело да Србе данас воде као да су слепци код очију. Један мали детаљ: Кнез Павле је био упознат са припремама за пуч, али одбио је да поверује да међу српским официрима може бити издајника. Полазио је од свога личнога поимања задате речи. Реч је за њега била велика светиња.

Вратимо се данашњици: како из ове перспективе гледате на развој догађаја у Југославили и да ли нешто чините да сходно Вашем овдашњем угледу помогнете макар морални опоравак народа у отаџбини?

Ах, на све сам спреман не би ли се догодио тај морални опоравак. То је, након великога циља очувања српске државе, највећи захтев који се данас поставља пред нас Србе. Од чега се састојао тај наш морал, српска етика? То су: вера у Бога и у бесмртност душе, родољубље и прослављање чојства и јунаштва као највеће вредности на земљи. Ово што вам кажем, рекао је Краљу Александру лично Свети владика Николај Велимировић, приликом освећења капеле на Ловћену, када је био свечани преноса моштију владике Петра II Петровића Његоша, септембра 1925.године.

Не седим скрштених руку, почетком прошле године установио сам свој Цивилни кабинет, који од тада без престанка ради. Шта је урађено, може се видети на моме електронскоме интернет представљању: http://www.kraljevinasrbija.org

Шта видим одавде? Прошлогодишња интервенција НАТО-а, дивље бомбардовање Србије и Црне Горе учињено је у име "западних вредности" и "права човека". Није то учињено због "хуманизма", већ је запоседање Косова и Метохије циљало много даље. А то је удаљавање Русије од свих топлих мора, онемогућавање Русије да се приближи путевима петрола и стратешким раскрсницама као што су Кавказ и Балкан. Другачије речено, онемогућавање Европе да постане независна. Реторика Запада, као што је "демократија" и "права човека" јесте РАТНА РЕТОРИКА. Сукоб Срба и Шиптара јесте сукоб идентитета, а оцрњивање Срба уз помоћ светских медија ударац је на легитимитет, главну полугу наше повести. На Западу сваки облик етничкога национализма или расизма је забрањен, али исход ратова на простору бивше Југославије управо је створио државе чији су политички системи и пракса антиподи плурализму и толеранцији. Шта год да политичари обећају, важно је ипак шта су створили. Дакле, судим по ономе што је стварност. А Срби у свему томе? Срби су "почишћени", доведени у беду и под сталним притиском тзв. међународне заједнице. Кад не бих знао колика је заправо Србија, имао бих утисак да западне силе желе да распарчају територију као што је Јужна Америка. Толико је постао важан сваки квадратни метар Србије! Овде се прошле године говорило да се у Србији брани Европа. Међутим, то код наших људи изазива непотребан занос, јер ако Европа жели да се одбрани од Америке, нека се брани, ко њој смета, малена су снага Срби да они сами самцати бране богату Европу. Уосталом Европа је већ доживела свој културни и економски Чернобил.

Према томе, не може један мали народ утицати на велику силу. Не може је изменити. Оно што може, јесте да тачно процени, довољно времена унапред, да ће се наћи на путу освајача, интереса једне силе, у вртлогу. То је било и у нашој моћи. Задатак оних који воде државу је да сачувају свој народ од беде, ратова, болести… Међутим, код нас се десило супротно. Кад се све гледа са одстојања, ових десет година страдања Срба, онда се намећу два питања. Прво је: можда нису знали? Друго: можда су тако хтели? За једнога државника, шефа државе и његове министре, срамота је да се каже да "нису знали". Управљање државним бродом не учи се у кафани! За то су потребни најученији и најпоштенији људи. Када се подсетим шта су комунисти радили у оној првој Југославији, Краљевини, па кад томе додам шта су све чинили за време рата и у другој Брозовој, ово што сада урадише у трећој, само је логични наставак програма којега су српски и југословенски комунисти почели да остварују још убиством Драшковића 1921. године, а који су били 1924. године уврстили у циљеве Коминтерне. То је био необјављени рат против тобоже велике Србије са циљем увођења совјетскога модела државе. Значи, може се слободно рећи да је ово што је учињено и спроведено за ових последњих десет година, НАМЕРНО рађено и то без икаквих предрасуда. Не треба се заваравати и мислити да је могло другачије да испадне него што је испало. Што је најгоре, ништа још није окончано. Сад је та несрећна власт над Србима себе (дакле и народ) прогласила за перјаницу борбе против највеће империјалне силе у историји човечанства! Они се стално аче на леђима српског народа. Ако буду успели са крађом гласова и њихова се власт још једном овери, то ће дати зелено светло "вредностима Запада" и "правима човека" да коначно приступе убиству своје жртве.

Из свега произилази да је "вредностима Запада" потпуно свеједно хоће ли Срби преживети или нестати. Погледајте шта су "права човека" учинила цивилима у Ираку! Каква су атомска бомба економске санкције! "Права човека" и "демократија" су прошле године кренули у бомбардовање Срба и Српкиња под изговором да желе да униште г.Милошевића. Какав је био исход? Није му ни длака с главе зафалила. Онда је речено да српска опозиција мора да га сруши на улици. Опет ништа. Онда је речено да је за уклањање њиховога непријатеља потребно да се српска опозиција уједини. Неопозиво, сви као један! И да ће "вредности Запада" материјално помагати опозицију. Клопка! То је само створило плодно тло г.Милошевићу да све неистомишљенике прогласи за слуге НАТО-а и рукољупце српских злотвора. Он је мирно укинуо слободну реч и слободна медија, преко ноћи применио изборни закон, припретио ванредним мерама… Наставило се са убиствима и отмицама, почео прогон младића и девојака који пружају отпор. И кад је оковао Србију, расписао је изборе. Сад Америка од њега тражи да буде добар и обезбеди "демократске изборе". Доведете вука међу овце, па га љубазно замолите да не дира овце, да пасе траву, да се понаша као вегетаријанац! Све ми се чини да од њега захтевају супротно, јер ако су у име права човека и демократије онако бомбардовали, како да сад поверујем да и даље не говоре обрнутим језиком? Међутим, не може се порећи да међународна заједница јавно не износи да јој је стало да се г.Милошевић уклони са власти. Они то стално понављају. Понекад ми се учини да ово наше стање личи на оно која је претходило Првоме устанку којега је предводио мој предак Карађорђе. Стамбол се био оградио од дахија. И султану се био смучио зулум дахија. Тада је Стамбол, за нас Србе, био исто што је данас Америка. Историја се, без сумње, не може поновити, не треба очекивати да се Срби сада дигну на устанак против својих данашњих тлачитеља. Међутим, ако ли социјалистима успе да украду изборе, Србији се лоше пише.

Било је много покушаја успешних људи из дијаспоре да директно или индиректно помогну расплету догађаја у земљи. Међутим, све се завршавало на њиховим политичким амбицијама које су се разбијале на елементарном непознавању људи, атмосфере, живота, функционисања јавног мнења. Стога се са великом скепсом данас гледа на сваку пружену руку из дијаспоре. Власт опет са своје стране користи део дијаспоре у своје маркетиншке сврхе. Шта учинити да ти односи између Југославије и њене дијаспоре буду од обостране користи и где у томе видите Ваше место?

Не постоји "Југославија и њена дијаспора". Пре свега треба рећи да се у последњој деценији српско расејање исказало кроз најлепшу српску особину - милосрђе. То је једна светосавска одлика. Сетимо се колико је дијаспора давала, од уста својих ближњих одвајала и давала Србима и Српкињама у српским земљама. Клањам се тој несебичности Срба у расејању. Свих ових година, то је за мене био велики морални подстрек. Не знам Србина који није дао, да помогне рањенике, сиротињу, сирочад… Заиста, може се казати да их је покретала велика љубав према Српству. Они су покренули многе странце па су и они давали, због те њихове љубави за својту, странци нас још и сада поштују. Дакле, није тачно да смо сасвим морално пропали.

Као и код свих других, и међу нама има кукоља. И међу Србима у дијаспори има "бизнисмена". Има часних људи, који су тешким радом и штедљивошћу стекли завидан капитал, али има и оних других, чији се "патриотизам" састоји у амбицији да зараде у "бизнису" са фирмама у Отаџбини. Тачније речено да се обогате на леђима несрећних Срба. Њима су најбољи пример режимски "бизнисмени", каста која се оформила за ових десет година уз помоћ власти и која је, заједно са људима на челу државе, учествовала у незапамћеној пљачки српскога народа. Њима треба придодати и међународне бизнисмене лакоме на брзо богаћење, затим и повољну климу за отимање, створену међународним санкцијама, то јест, сиромашењем Србије, све већом незапосленоишћу и све већом понудом јевтине радне снаге. То што су многи од њих имали политичке амбиције, сасвим је нормално, јер је то поуздан пример одсуства државе, заражености лидерством, бакцилом створеним у лабораторијама нихилиста који Србијом управљају већ више од пола века.

Веома је значајно радити на укидању бесчашћа које је од стране комуниста било наметнуто честитој и трагичној српској политичкој емиграцији - живима и упокојенима. Реч је о најчеститијим Србима, који су били жртве издаје западних "савезника". Они су до једнога до краја живота остали одани Отаџбини и Краљу. Многи међу њима, а и њихова деца, истакли су се упорном борбом за српске интересе. Не бисмо смели заборавити завидан број научних, просветних и културних прегалаца, који данас раде у земљама где се налазе. Они си највећи нас српски капитал, просто због своје велике стручности, утицаја, комуникативности. У спрези са најспособнијим људима у Отаџбини, они су језгро будуће елите српскога народа.

Уједно, ово је и последица ниподаштавања дијаспоре као политичкога чиниоца. Њој није дозвољено да учествује на свим изборима у отаџбини. Власт још увек радо прима тзв. хуманитарну помоћ, али за узврат, уместо ПРАВА ГЛАСА, само даје празна обећања. Велика већина приложника у дијаспори давала је са надом да ће то изазвати промену на боље, да се тешко стање неће продужавати у недоглед. Људи су давали са надом да ће се Србија ослободити од својих дахија. За ових последњих десет година, огромне суме из дијаспоре биле су уложене за помоћ несрећној браћи и сестрама у Отаџбини. Лично познајем више наших Срба, чијом је заслугом прикупљено и уручено помоћи у износу више стотина милиона долара. Али, све се утопило у ново безнађе, ситуација у земљи је све гора и гора. Средства и снаге се и даље расипају, и поред тога што је дошло до замора у дијаспори, и даље власт рачуна са њом као са кравом музаром. Најбољи пример је недавно одржани састанак у Београду на којем су учествовали извесни људи из дијаспоре који још увек подржавају најпогубнији режим у читавој повесници српскога народа.

Неће доћи до побољшања, уколико, пре свега, не дође до суштинских промена у Србији. Анахрони режим нихилиста, владајуће партије морају препустити кормило државе другима и бољима. Свакоме је сада дата могућност да лично учествује у пробијању зида, да лично допринесе ослобођењу. Заказано је изјашњавање 24. септембра, према томе, дужност свакога Србина и Српкиње је да каже НЕ упропаститељима, растављачима и идеолошким заслепљеницима. Када буде срушен тај унутрашњи зид, бедем који Србе држи у сужањству, пашће и спољни зид санкција, јер нам Европа све искреније пружа руку.

Са ослобођењем ће доћи полет, а све Србе, где год да су, захватиће природно одушевљење и нова, разумна љубав према Отаџбини. Нова власт мораће тада да се посвети питању права дијаспоре да учествује у поштеној обнови земље. Расејање ће постати главни замајац обнове и врло значајан политички чинилац. Све се то мора осмислити. Али у слободи, све ће бити лакше. Нова власт ће, надам се, сабирати, окупљати, неће више завађати Србе, као што ова садашња то ради.

Моја улога? Један Карађорђевић мора бити са народом и у добру и у злу. Не може бити само са једнима, а против других, не може бити са једном странком а против друге. Дијаспору и матицу, сматрам за једно. Поновићу нешто што сам већ рекао: ако вас киње, прогањају, лишавају слободе, ако вас, као сада ове наше младиће и девојке који пружају отпор терору, приводе и легитимишу, када од вас траже да кажете како се зовете, слободно им реците ПРЕЗИВАМ СЕ КАРАЂОРЂЕВИЋ. Ми смо у сродству са свима Србима и Српкињама.

У једном тексту под насловом "НИЈЕ СВЕ ДОПУШТЕНО" назначили сте и неке односе унутар породице Карађорђевић. Да ли бисте, на самом крају овог разговора, могли да мало појасните како и колико међусобно комуницирате?

Блаженопочивши Краљевић Томислав је, као и ја, и сам много патио од неслоге у нашој породици. Много ће ми недостајати, са њим сам једино могао да разговарам и да се дописујем. Веома сам огорчен на онога који ме је спречио да се опростим од Томислава у нашој цркви на Опленцу.

Све је почело тим несрећним пучем 27.марта 1941. године. До тога датума смо још били породица. Онда су нас раздвојили. Петра су преузели људи који су погазили своју официрску част. Да би оправдали своје бекство из земље, повели су и њега. После, у Лондону, уместо да га заштите од енглеских сплетки и продаје Југославије Стаљину, коју је обавио Винстон Черчил, ти вајни спаситељи нације, препустили су Петра његовоме неискуству и чак подстицали његове детињасте каприсе. После рата, када је све било пропало, опет су се нашли сви могући и немогући да га повлаче свако у своју котерију, опет је Петар, зарад туђих потреба, глумио Краља све до своје смрти, 1970. године.

Све то, наравно, утицало је да се уруши углед Краљевског Дома Карађорђевића. Онда, разуме се, сви разводи бракова… Дешава се то, и мени се десило, али један српски Кнез не би смео себи да дозволи да падне на недозвољени ниво. Наша династија је тиме много губила, тим женидбама са неплеменитим женама (морганатским браковима). Мој отац је у томе видео највећу опасност за нашу кућу, више пута ме је упозорио да пазим и да ми се ништа слично не сме догодити. Ја сам пазио да не изневерим то правило.

Сва моја залагања последњих година, имају за циљ и да се поврати углед нашем имену. Пре свега у Србији. Срби треба да разумеју да нису сви Карађорђевићи час за једну странку - час за другу, или, рецимо, за југословенство, сада, када је и врапцима у Србији јасно да је то један од главних узрока народне пропасти. Нису сви Карађорђевићи спремни да у Бањалуци обилазе енглеске окупационе трупе, нити сви Карађорђевићи мисле да је садашње стање у Републици Српској модел за Србију. Не обраћају се сви Карађорђеви потомци најизвиканијим левантинским богаташима за новчану потпору, нити пружају руке политичарима који живе од шверца цигаретама. Боље је да не набрајам.

Ако се изађе из овога теснаца, ја у то верујем, када се остваре услови, мораће се изаћи пред народ са питањем "да ли сте за Краљевину?" До тада, морамо се најпре ослободити и много тога порадити за опште добро. Али, тада, кад буде време за то изјашњавање, ја сам убеђен, да што се тиче Карађорђеве куће, српском народу дугујем само истину. Све у своје време.