|
|
АЗБУЧНИК
Азбучник је састављен од изабраних саопштења и одговора Њ. К.
В. Кнеза Александра Карађорђевића датих у интервјуима новинарима
листова из Србије, Црне Горе, Републике Српске и дијаспоре. Неки
појмови преузети су из Кнежевог говора у Европском дому у Паризу,
на пријему који је организовао г. Мишел Жино.
БУДУЋНОСТ: Као потомак Карађорђевића
и син регента Павла, данас осећам као своју дужност да дам свој
допринос препороду Србије ослобођене од југословенства, демократске,
модерне, европске. Молим све Србе добре воље који желе добро нашој
отаџбини, да ми се придруже и постану моји сарадници у поновном
стицању достојанства наше нације и наше државе. Свечано позивам
Србе из отаџбине и из дијаспоре да упамте чињеницу да је Милошевићев
режим незаконит, као и да више не влада правно стање у нашој земљи.
Чини ми се да ова иницијатива не би могла да се замисли мимо политике
Европе, јер рана на Балкану једнако је и њена рана. Зар није разумно
да једну такву акцију подрже европске инстанце; оне треба да покажу
да су у стању да реше ову кризу која дестабилизује спољну политику
и одбрану Уније, чинећи је зависном од воље која није наклоњена
остварењу велике европске идеје. Желео бих да помислим да је мој
предлог у сагласности са стратегијом и амбицијама Европске уније
по питању реконструкције и стабилности Балкана. Ја спокојно и
ведро верујем у успех нашег подухвата, који ће неминовно доживети
да види како се руше зидови које је Милошевић подигао између и
око Србије, као што се догодило пре десет година са Берлинским
зидом.
Данас је симболичан датум. Искористимо ову прилику да затворимо
заграду после осамдесет година, у току којих је Балкан важио за
"мекани трбух" без европске вокације, и постао претња
за стабилност и мир целог континента.
У следећем веку, који почиње сутра, пут ка уједињењу нашег континента
не треба више да тоне на Балкану.
Србију треба ослободити како би се отворио мост који ће омогућити
приступ сарадњи и разменама између свих држава у региону, који
ће у исто време гарантовати мир и поверење и омогућити пут за
приступање Европској унији.
Из говора Кнеза Александра
одржаног 1. децембра 1999. у Европском дому у Паризу
Будућност: Будућност српскога рода
зависи од тога колико ће се брзо он ослободити од тзв. унутрашње
међународне заједнице, од оних који у странцима виде ослонац за
свој останак на власти. То јест, ми сами себи морамо помоћи и
пре свега морамо се ослободити, што је могуће брже, од поданичког
начина расуђивања. Будућност припада једино слободним људима.
Дан, 12. септембар 2001.
ВЈЕРУЈУ: Зар треба подсећати да је Србија
православна земља? Рећи да је Карађорђе био дубоко верујући? Као
српски кнез, жеља ми је да учествујем у великом послу духовне
обнове који је пред нама. ВЈЕРУЈУ је програм за достизање најсветије
слободе, ВЈЕРУЈУ нас је одржало на Балкану. Моја девиза је: "Бог
ми је прва узданица."
Добра воља, децембар 2000.
ДВОР: Ја дубоко жалим што се у јавности
све то прима на начин који увећава несклоност према нашем имену.
Заиста ми је жао да се због нестрпљења неких међу нама, њиховог
непознавања и неразумевања Србије, у народу ствара утисак да смо
ми сви заинтересовани једино за материјална добра, за "наше
куће", за бизнис и "плен". То је ужасно. Говорио
сам, али није вредело, да Карађорђевићи не треба да се журе, да
захтевају њихово пре него што се имовина поврати нашој Цркви,
пре него што сви појединци којима је учињена неправда буду задовољени.
Овако, сад испада да су Карађорђевићи важнији од српског народа.
Срећом, не сви Карађорђеви потомци. Та смешна журба никоме не
може донети добро. За мене би било понижавајуће да седим у двору
усред овакве катастрофалне ситуације у којој је наш народ. То
вам је као прича о електричном возу који дечак сања да добије
за рођендан. Играње начелима монархизма. Жао ми је што се од чистих
и поштених принципа сад прави лакрдија, циркус. Ја се надам да
ће озбиљни Срби схватити да је ова комедија дело недораслости
славноме имену српског Вожда.
Јутарње новине, 8. септембар 2001.
ДЕДИЊЕ: Ти су дворови одавно већ оскрнављени.
И то брдо је оскрнављено. Данас тамо станују и овејане лопуже!
На том брду је још увек гроб Јосипа Броза, његове љубавнице и
његовог пса. Недалеко од тих дворова, у оној јарузи, после рата
су комунисти убили велики број Срба. Њима ни данас нема гроба,
неопојани леже у забораву... У мојој визији то је брдо саблазни.
И ево, и сад се одатле саблажњава наш народ. Фасцинира се некаквим
бившим сјајем, као да неко жели да га хипнотише! Не би ли Срби
поверовали да оно што није - јесте. Да оно чега нема - постоји.
Погледи, 1. децембар 2001.
ДЕМОКРАТСКИ ПРИНЦИП: Знајте да су демократски
принципи, што је нарочито видљиво последњих петнаест година, у
Западној Европи били извргнути највећем понижењу. Дакле, немам
"позитиван" поглед на тај комплекс вредности. Пре свега,
морам казати да је код нас прецењен значај тзв. демократије. У
то име врло лако се одустаје од промишљања, осавремењивања и примене
наших цивилизацијских вредности. Сасвим је разумљиво да после
варварскога бомбардовања српских земаља од стране НАТО-а, ја више
немам никаквога поверења у тобожњу демократију и религију Права
човека. Убеђен сам да је то само реторика и да се иза ње крије
завојевачка логика јединога светскога хегемона - САД. Према томе,
лаж се више не сакрива, она је на делу. Због тога, намеће се потреба
за новим, честитим уређењем, за државом која више неће прогањати
Господа Исуса Христа.
Дан, 12. септембар 2001.
ДИЈАСПОРА: Не може се казати да смо
изгубили саосећање за ближње. Последњих година дијаспора се много
жртвовала и издашно помагала. Међутим, милосрђе једних није успело
да раскрави окорела срца оних који су народ водили из једне несреће
у другу. Најбоље би било да су се повели за примером, не једног,
већ практично свих Срба у расејању, који су давали надајући се
поправку. Сад је дошло до великог разочарања, многима више није
јасно шта треба учинити како би народу кренуло набоље.
Геополитика, мај 2000.
ЕВРОПА: Свим озбиљним европским нацијама
може да послужи наше искуство. Ако неко жели да види - може да
види и да се научи на примеру како је Србија прошла у Југославијама!
Негде сам то већ рекао: мене садашња Европска заједница много
подсећа на Југославију. Највећи допринос Европи је наша садашња
ситуација. Јер, није Балкан неко острво, већ одвајкада саставни
њен део, штавише - срце Европе.
Јефимија, септембар 2001.
ЗЛОПАМЋЕЊЕ: Велики сам противник злопамћења.
Мора се окончати грађански, братоубилачки рат, који је по налогу
из Москве, 1941. године нажалост започела једна анационално опредељена,
ненародна странка. Жеља ми је да започнемо будућност опраштајући
једни другима. Ако злопамтимо и стално исправљамо криву Дрину,
нема те будућности која ће нас поднети!
Српску будућност видим тако што у њој
неће све бити дозвољено, 14. фебруар 2000.
ИДЕНТИТЕТ: Сва моја размишљања говоре
да се Србин, ако жели да опстане, мора вратити своме српском имену,
својим српским вредностима. Највећа препрека је питање идентитета,
то јест нерешено питање које се, иначе, овде у Црној Гори, прво
постављало: Ко си, од кога си? Чеговић си? Више од пола столећа
српски интернационалисти, нихилисти, чинили су све што су могли
не би ли Србин заборавио своје порекло, своју Крсну славу, свој
светосавски концепт живота. Сада је дошло време жетве. Оно што
су комунисти-нихилисти посејали, народ сад жање. Главни плод њихове
владавине је завада, нетрпељивост, омраза међу једнороднима. У
последњој деценији прошлог века, двадесетог, били су опсенили
наш народ лажним родољубљем, тзв. национализмом, па смо због тога
били изложени додатној мржњи Западњака.
Глас Црногораца, 12. август 1999.
ИЗЛЕЧЕЊЕ: Ја дубоко верујем да је излечење
српског народа могуће. Личним примером треба стално сведочити
ту могућност. Коме су комунисти нанели највише зла? Српском народу,
Српској цркви и, разуме се, Карађорђевићима. Зар није упутно да
ја, као српски кнез и син Кнеза Павла, први дам пример? Да их
чистим, незлобивим гестом љубазно позовем да спознају грешку и
спас потраже у покајању, сваки за себе, и тако постану наша браћа
и сестре. Наш Господ Исус Христос не жели смрт за грешнике, него
жели да се они обрате и буду живи.
Погледи, септембар 2001.
ИМЕ: Ето, од подвига мога славног претка,
од онога Сретења 1804. године, то презиме је, чини ми се, узидано
у Српство, у српско схватање слободе, жртве коју за њу треба поднети,
али и у народно достојанство. Слава српскога имена у модерним
временима повезала се са именом српскога вожда, а преко њега и
са родном нам Шумадијом, нашом колевком. Нимало случајно каже
се да смо ми у сродству са сваким Србином. Када се родите као
српски кнез, Карађорђевић, онда се рађате са том обавезом: да
добро научите и разумете ко су и шта су Срби. Ако себе поштујете,
онда ћете се, без обзира на околности, стално припремати и бити
спремни да им служите. Јесте, не само због поштовања које морате
имати, већ и због дивљења према свему што је Србија. Мој велики
народ дао ми је своје име, не да са њим чиним шта ми је воља,
већ да му служим. Ако никако другачије, а оно тако што га нећу
укаљати. Стојећи мирно, као на Литургији.
Јефимија, септембар 2001.
ЈУГОСЛОВЕНСТВО: "Југословенска
идеологија" показала се као некомпатибилна са животним интересима
српског народа. Пре свега, утицала је на губљење идентитета код
Срба, оних недовољно свесних својих суштинских, моралних и етичких
карактеристика. "Југословенство" се оформило превасходно
на бићу српског народа, и временом је попримило форму секте, рекло
би се наопаке верске острашћености. То је, како мислим, најжешћи
и најнетолерантнији противник наших вековних хришћанских традиција.
"Југословенство" је борбена "религија", која
има особине било ког фундаментализма: искључиво је, проповеда
човека без Бога. Да ли је југословенски режим заштитио Србе на
западу бивше (друге) Југославије? Који је то режим који је успоставио
границу на Дрини? Да ли је заштитио Србе на Косову и Метохији?
Је ли дао право гласа Србима у расејању? Каква је судбина избеглица
из западних српских крајева у Југославији? Јесу ли они добили
право грађанства? Ко брине о деци која су остала без једног или
оба родитеља, деци бораца који су животе дали за српску слободу?
На сва ова питања знају се одговори. Огроман је списак. Овај садашњи
режим има намеру да се за Југославију бори до последњег Србина.
Али, ја знам, када Срби прогледају, прогласиће Југославију непожељном
у Србији. Забраниће јој повратак. Нека иде у гастарбајтере, као
што су Срби из ње били натерани да иду у најам, у туђину, далеко
од Отаџбине. Да се претварају у странце које у Француској погрдно
називају Yуго! Ако не ставимо Југославију у музеј, сви ће Срби
постати избеглице. То је једино што она зна успешно да остварује.
Геополитика, мај 2000.
Прва Југославија: Србија је у Првом
светском рату жртвовала око 1.500.000 људи, који су страдали било
на ратишту било у каснијим масакрима које је завојевач починио.
Њен природни развој био је прекинут ратом и стварањем Југославије,
које је уследило. Данас многи, заслепљени блеском недавних догађаја,
више ни не помишљају на историјске чињенице које нас уче да је
ова држава Јужних Словена од почетка била у веома крхкој равнотежи
и тако рећи неспособна за живот. Изнећу један пример: да би се
међународно већ признато стање још усавршило, 1921. године сазвана
је Уставотворна скупштина, после законски спроведених избора.
Али, ево неколико бројки: број гласача износио је 2.480.625 (77%
гласачког тела); посланици који су гласали за устав били су представници
752.740 гласача, односно 46,75% укупног броја гласача и једна
трећина гласачког тела. За устав су гласала 233 посланика, од
којих је 35 било против и 161 уздржан глас. Од свих словеначких
и хрватских посланика само је једанаест гласало за. Устав је био
прихваћен већином од само дванаест гласова. Значи да српски радикали
и демократе не би имали већину и не би могли да изгласају устав
без потпоре 24 члана са списка муслимана из Босне нити без албанских
посланика са Косова и Метохије, који су се договорили за један
повољан глас у замену за новац и неке предности. Дакле одмах по
изгласавању овог устава показало се да Словенци и Хрвати не желе
Југославију. Ни други је такође нису желели: комунисти.
Из говора одржаног у Европском дому, 1. децембар
1999.
Друга Југославија: Победа комунистичке
револуције успела је да Србима истргне њихов традиционални ослонац:
круну. После Другог светског рата опет је било 1.500.000 српских
жртава, насталих у окупацији, геноциду који су починили Хрвати,
Албанци и муслимани из Босне, те у грађанском рату. Један пример:
пре Другог светског рата на западној обали реке Дрине живело је
два милиона Срба, према попису из 1941. Године 1991, значи после
педесет година, у истој области више се не броје, док се у истом
периоду хрватско становништво са три попело на пет милиона. Ове
цифре саме за себе говоре.
Са режимом Тита, који је био Хрват, и такозваном демократском
и народном Другом Југославијом, подељени и застрашени Срби сањали
су једино о своме избављењу. Они су били против комунизма, прозревши
одмах да је Комунистичка партија Југославије у првом реду основана
на идеологији антисрпства и интернационализма. Хладнокрвно и свесно
комунисти су уништили и збрисали све што је српско: историју,
цркву, имања... Само су Српској цркви конфисковали 70.000 хектара
ораница и шума. Имање сељака било је ограничено на 5 хектара,
краљевска породица лишена држављанства а њена имовина у целости
отета. Услед удара комунизма, проливене крви, уништавања, издаје
су их постепено ослабиле и измениле у лаки плен сваке врсте искушења.
Најзад је комунизам успео да им се увуче под кожу, нарочито амбициознима,
помоћу којих се ширио као епидемија. Многи Срби више нису били
Срби. Сломљени и побеђени, почели су да верују да комунизам никада
неће отићи. Титов режим је био изопачена монархија. И у тренутку
смрти овог црвеног и несврстаног цезара, српски народ се нашао
у стању пароксизма на свом беспућу, помућенији и рањивији него
икад.
Из говора одржаног у Европском дому, 1. децембар
1999.
Трећа Југославија: Савезна Република
Југославија (трећа овог имена) образована је 27. априла 1992.
године. То је конституционална држава. Њен основни закон садржи
декларацију о правима човека и слободама које признају међународни
закони (члан 10 Устава) и гарантује права националних мањина (члан
11). Две републике које су у њеном саставу дефинисане су као државе
које немају другу власт до ону коју су грађани поставили (члан
6). Има већ десет година откако Милошевићев режим не престаје
да презире фундаментална начела Југославије, да крши Устав и да
не извршава своје уставне обавезе. Власт, за коју дугује народу,
постала је, значи, незаконита.
Из говора одржаног у Европском дому, 1. децембар
1999.
ЈУГОНОСТАЛГИЈА: Тачно је да сам рекао
да је "југословенство анахроно и погубно за Србе". Нисам
променио мишљење. Обратите пажњу на најновију тенденцију: од Србије
направити ШЕСТ нових покрајина! Носталгија за Југославијом је
толика да сад Србију треба делити као некада Југославију. Из бивше
Југославије су побегли сви Јужни Словени, и та неприродна творевина
се распала, уз ратне ужасе. Сада би неки да од несрећне Србије
направе нову, четврту Југославију! Ако се то догоди, дезинтеграциони
процеси ће се наставити и Србија ће се распарчати, Србија под
лажним именом. Заиста, југословенство нити је било нити може бити
српска будућност.
Политика, 5. октобар 2001.
КАЈАЊЕ И ОПРАШТАЊЕ: На кајању и опраштању
се заснива опоравак, како лични тако и народни. Пут ка повратку
самопоуздања води преко опраштања.
Геополитика, мај 2000.
КАРАЂОРЂЕВИЋИ: Сва моја залагања последњих
година имају за циљ и да се поврати углед нашем имену. Пре свега
у Србији. Срби треба да разумеју да нису сви Карађорђевићи час
за једну странку час за другу, или, рецимо, за југословенство,
сада када је и врапцима у Србији јасно да је то један од главних
узрока народне пропасти. Нису сви Карађорђевићи спремни да у Бањалуци
обилазе енглеске окупационе трупе, нити сви Карађорђевићи мисле
да је садашње стање у Републици Српској модел за Србију. Не обраћају
се сви Карађорђеви потомци најизвиканијим левантинским богаташима
за новчану потпору, нити пружају руке политичарима који живе од
шверца цигаретама. Боље је да не набрајам.
Данас, 20-26. септембар 2000.
КРАЉ: Оно што сам већ рекао, краљ је
пре свега ЛИЧНОСТ. Краљевина је једино природно уређење које познаје
људско друштво. Вековима већ, следбеници Платона и други тзв.
слободни мислиоци покушавају свим својим силама да опонашају краљевину
свакаквим могућим колективним краљевима. И никако да им то успе.
Зашто? Јер личност је нешто јединствено, а безличности има на
сваком ћошку. Сваки недовршен ум, свака особа са мањком, добро
се осећа у колективном руководству. Због тога што је лакше бити
получовек него цео човек, који прихвата обавезе и свесно себи
умањује тзв. слободе, зарад добра највећег могућег броја.
Јефимија, септембар 2001.
КРУНСКИ САВЕТ: Назови Крунски савет
је удружење грађана, или како се то данас модерније назива, "невладина
организација". У прошлости, док је постојала краљевина, постојали
су крунски савети. У прошлом веку, крунски савет су дефинисала
два правилника Краљевског (владарског) Дома, онај из 1909, краља
Петра, и онај из 1930, краља Александра I. Крунски савет може
имати само краљ, владалац, онај који је династа; по српском праву,
онај кога је Уставотворна скупштина изабрала за династу. Крунски
савет оснива КРУНИСАНИ владалац. Зато се и зове "крунски".
Данас, међутим, у републиканском систему (значи не само што немамо
круну него немамо ни монархију) имамо нешто што се зове "Крунски
савет". Као када би, рецимо, Велика Британија имала "Кабинет
председника републике".
Погледи, 1. децембар 2001.
КОЈЕКУДЕ: Бити од Карађорђеве лозе,
посебна је одговорност. То вас предодређује али и обавезује да
себе припремате за службу, без обзира на прилике. Што се мене
тиче, тако сам био васпитан. Пре него што се вратим у Србију,
у коју нам је био забрањен повратак, слутим, забрујаће нашом Србијом
једно велико Карађорђево КОЈЕКУДЕ.
Геополитика, мај 2000.
КУКОЉ: Као и код свих других, и међу
нама има кукоља. И међу Србима у дијаспори има "бизнисмена".
Има часних људи који су тешким радом и штедљивошћу стекли завидан
капитал, али има и оних других чији се "патриотизам"
састоји у амбицији да зараде у "бизнису" са фирмама
у Отаџбини. Тачније речено, да се обогате на леђима несрећних
Срба. Њима су најбољи пример режимски "бизнисмени",
каста која се оформила за ових десет година уз помоћ власти, и
која је, заједно са људима на челу државе, учествовала у незапамћеној
пљачки српскога народа. Њима треба придодати и међународне бизнисмене
лакоме на брзо богаћење, затим и повољну климу за отимање, створену
међународним санкцијама, то јест сиромашењем Србије, све већом
незапосленоишћу и све већом понудом јефтине радне снаге. То што
су многи од њих имали политичке амбиције, сасвим је нормално,
јер је то поуздан пример одсуства државе, заражености лидерством,
бацилом створеним у лабораторијама нихилиста који Србијом управљају
већ више од пола века.
Данас, 20-26. септембар 2000.
КУМАНОВСКИ СПОРАЗУМ: Споразум у Куманову
изручио је Косово и Метохију снагама НАТО-а и Срби су били приморани
на нов егзодус. Противно свакој очевидности, режим је себе прогласио
за победника, настављајући да ужива у своме "патриотскоме"
монополу. Као да му то није било довољно, па је приде, у име свих
Срба, себе промовисао за предводника борбе против новог светског
поретка и мондијализма. Откако је потписана капитулација па до
данас, буди речено, на Косову и Метохији уништено је 90 српских
цркава и сви смо сведоци да се тамо, на државној територији која
је под контролом међународне заједнице, свакодневно шиканирају,
убијају и протерују Срби. За то време пропагандном апарату режима
успело је да српски народ сврста у две категорије: у издајнике,
слуге НАТО-а и Америке, с једне стране, и у "патриоте",
шампионе слободе, с друге стране. То је сада главни слоган изборне
кампање коју воде г. Милошевић и његови партизани.
Саопштење од 31. августа 2001.
КОСОВО: Оно што једна аветиња упропасти,
генерације паметних морају да исправљају. Само, ништа што је свето
не може пропасти. Светиња је непропадива. Докле има Србије и Срба,
дотле Косово неће бити изгубљено. Владика Николај (Велимировић),
Свети владика, писао је да смо ми од битке на Косову па до ослобођења
Свете земље, 1912. године, изнутра били слободни људи. Како је
то било могуће под турском окупацијом? Јер нам Турци нису могли
узети душу. Како трагично осећање може бити изазвано само катарзом,
чистилиштем, желео бих да из овога изађемо племенитији. Да нам
Косово, наше српско митско и реално, савремено, опет послужи да
преживимо, да нам не узму душу. Не бих желео да ме погрешно схватите,
ја осећам како је велики бол народни и каква је велика рана. Знам
и то да ће многи пожелети да побегну од себе, од Српства, само
да некако себи олакшају. Али, не смемо се отпадити од слободе,
од Српства. Сада нам је задатак да више него икада заволимо нашу
Свету Отаџбину: Србију, Стару Србију, Црну Гору и Републику Српску.
Управо због тога што нас је задесило на Косову и Метохији. Та
ће нас љубав сложити и дати крила. И разведрићемо се и бити опет
Срби достојни дивљења. И потврдићемо наш Завет.
Европске новости, 31. јули 1999.
КРУНИСАЊЕ: Искусни људи знају да је
"кусо оно што је брзо". Не видим ваљан разлог да се
жури са "крунисањем" било којег потомка Карађорђевог.
То би било равно шарлатанском лекарству. Србија је тешко пропатила
од болести, живот јој виси о концу. Замислимо, долази надрилекар
и преписује "крунисање". Испостави се да болесник умре
од велике и непроверене дозе крунског антибиотика.
Српску будућност видим тако што у њој
неће све бити дозвољено, 14. фебруар 2000.
ЛОВЋЕН: Желео сам да се поклоним великоме
српском песнику, али није ми се ишло на Ловћен. Срушена је капела
коју беше подигао краљ Александар. Сада је тамо зигурат, езотерична
грађевина - верна слика и прилика југословенске идеје. Нешто јако
ружно и недостојно српскога битија. Убеђен сам да би нестало несугласица
између Срба у Србији и Црној Гори када би се тај зигурат на Ловћену
срушио и вратила скромна православна капела у којој је, испод
белог камена са Венчаца, мирно почивао владика Раде.
Дан, 12. септембар 2001.
МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ: Заиста, видео
сам (у Црној Гори) велика дела, велика остварења. Слава Богу,
обнављају се и подижу нови манастири, цркве, опет се из народа
извија дух задужбинарства. Све то говори о Богом надахнутоме митрополиту
Амфилохију који мудро управља својом Митрополијом обнављајући
животну, неопходну љубав за Господа Исуса Христа и Свету српску
цркву. Није први пут да се срећем са Митрополитом, и казаћу вам:
он је увек на мене остављао утисак не може бити бољи. Знам да
му је тешко. Не диже се вера из пепела лако и чаробним штапићем,
али тиме је моје поштовање и дивљење веће јер он све што чини,
чини мушки, бојећи се једино Бога. После шездесет година атеизма
и великога безакоња, безличности, православље обнављају Личности.
То су народне лучоноше за којима треба да крене сав народ како
би из мрака изашао на светлост, из ропства самољубљу и свађи,
у слободу, у саборност, братску љубав.
Дан, 12. септембар 2001.
МОНДИЈАЛИЗАМ: Комунизам и мондијализам
су једно исто. Ако сте добро поразмислили, испоставља се да су
комунисти били претече данашњих мондијалиста. Ово што се сад починило
на Косову и Метохији, зар се никоме не чини као дело Коминтерне,
која је само променила име да се Власи не досете?
На Западу је сада у моди социјализам. Свакоме је јасно да је данас,
после пропасти СССР-а и догађаја у овој последњој деценији, пропало
веровање у "пролетаријат" као изабрани народ, и у науку,
то нихилистичко божанство. Пропао им је "марксизам"!
Они који се нису снашли у новим условима и дан дањи оплакују недостигнуто
"царство социјалне правде, комунистичку интернационалу"
и друге "идеале". Левичари сад чекају у реду да их приме
у затворене кругове мондијалиста. Да је реч о истој природи, о
једној а не о двема идеологијама, сведочи и то што левица сада
стално трага за новим "изабраним народом" којим би да
замени "пролетаријат". Зато се заносе подржавајући сепаратисте,
националне мањине, хомосексуалце, дођоше без личних исправа, праве
култ "избеглица", пропагирају човека без корена... Они
би да наставе са својим манихејством, са својом бесмисленом дуалистичком
"религијом", али под другим видовима.
Независне, 26. јули 1999.
НАЦИОНАЛНО ПОМИРЕЊЕ: Верујем да ће неизоставно
доћи до националног помирења, јер су сви већ увидели да нам ваља
одложити зађевице, личне страсти, мржњу, зарад спасавања будућности
народне. Сви морају дубоко разумети поруку Светог архијерејског
сабора, где се каже да се "као народ налазимо пред опасношћу
духовног и биолошког истребљења". Моја је највећа жеља да
се приволимо љубави једни за друге.
Независне, 26. јули 1999.
ОБНОВА: Први задатак је обнова српске
државе, правног система, повратак поверења у судство, уопште у
поредак. Значи, мора се донети нови устав. Реч је о огромном послу
који чека све грађане. Пре било којих других потеза, Србија мора
обновити поверење и заузети место које јој припада у заједници
европских нација. Не треба заборавити да је за последњих педесет
и више година нанесена огромна штета српском народу, његовом угледу
у свету. Последња деценија је на површину избацила најнеспособније
и најгоре људе који су имали да управљају судбином српског народа.
Дакле, потребна је једна нова динамика, једно ново, ослобођено
родољубље. Мора се све учинити како би се створили услови за повратак
наше младежи која је отишла у свет трбухом за крухом. Оздравити
треба Србију, истинском обновом коју треба започети укидањем Југославије.
Само једна уистину српска држава може послужити свим Србима ма
где они живели. Може бити њихов ослонац. Међутим, треба престати
са празнословљем и обећањима у ветар, која не служе Србима али
зато повећавају одијум на нас. Подвлачим: неопходно је повратити
кредибилитет српској држави и нашој речи. Значи, велико ангажовање
на дипломатском плану са најбољим и најспособнијим људима у тој
служби.
Глас јавности, 19. август 1999.
ОУН: У једној прилици генерал Де Гол
назвао је ОУН "оним ђаволом". Прошле ноћи се још једанпут
показало да је велики генерал био у праву. Двадесет четвртог марта
1999. године у 19 сати и 50 минута НАТО је почео да бомбардује
једну суверену земљу, чланицу Организације уједињених нација,
без одобрења Савета безбедности и директно кршећи члан 4 Повеље
Уједињених нација.
Саопштење за штампу, 25. март 1999.
ПОВРАТАК: Не мислим да ће сви Карађорђевићи
желети да се настане у Србији. Неки ће, буди речено, морати да
започну са учењем српског језика, српске историје, обичаја...
Неће им бити лако. Али, ако заиста желе да разумеју зашто нас
још увек један број људи сматра за прву породицу, онда, уистину,
морају се потрудити да постану Срби. Највећи бољитак је правда:
поништен је срамни указ од 8. марта 1947. године, којим су нам
комунисти одузели држављанство и конфисковали имовину. Заиста
се надам да ће неправде које је народу нанео бивши режим, великим
делом бити исправљене. Потребно је вратити имовину СПЦ, пре свега
на Косову и Метохији - четрнаест и по хиљада хектара. Затим донети
закон о денационализацији који ће важити за све. Не би било добро
да Карађорђевићи сад буду изузетак и повлашћени. Карађорђе је
у Орашцу рекао: "Хоћу са вама, али нећу пред вама."
Они међу нама који се буду одлучили да живе у Србији и за Србију,
имаће велику одговорност. Сада је потребно да се најпре поврати
углед нашем имену. То је врло озбиљан задатак. Бивши режим је
свашта чинио како би нам се наругао. Па и неки из наше породице
нису били на висини, колико због наивности толико и због лоших
процена политичке ситуације, лошег избора сарадника, опредељивања
за ову или ону странку, или пак за анахроно и погубно југословенство.
Убудуће, неће више бити могуће на исти начин као до сада правдати
грешке. Карађорђевићи су били владари и пред свима нама је сада
обавеза да порадимо како би једнога дана Срби и Српкиње добили
прилику да се изјасне желе ли краљевину. Ако ли се испостави да
такво уређење жели већина, онда се треба побринути да се народу
понуди избор - најбољега младог кнеза ваља изабрати да буде династа.
Потребно је, дакле, испољити највећу могућу трезвеност и стрпљење.
Не причати народу бајке и заваравати га. И не саблажњавати га
нескромношћу.
Дневник, 23. јуни 2001.
ПОНОВНИ УСПОН: Већ генерацијама Срби
својим синовима остављају мање од онога што су им очеви оставили
на чување; ускоро ће, бојим се, доћи генерација која својим синовима
неће имати шта да остави, чак ни српско име. То треба спречити
и то је моја порука српском народу. А спречићемо, изборићемо се
за спасење, када после стотину година лутања у магли станемо и
сагледамо себе у сјају своје вере, светлости својих предака, древности
својих манастира, лепоти своје уметности, чистоти наше деце, која
заслужују бољу Србију од ове каква је сад. Тог тренутка, када
себе тако сагледамо, и када се себи, после вековног бунила, вратимо,
знам, почеће, са Божијим благословом, поновни успон наше историје.
Погледи, 1. децембар 2001.
ПРОГНАНИЦИ: Свим прогнанима из Крајина,
Босне и Херцеговине, са Косова и Метохије, мора бити враћено достојанство,
имовина, будућност. Желео бих да се они у слободној Србији више
не осећају као грађани другог реда, већ као наша највреднија браћа
и сестре. Они би требало да буду наша најпреча брига. Јер, кад
њима буде враћено шта им је узето, пре свега достојанство, а затим
сва права, онда ће тек Србија моћи са поуздањем да гледа у будућност.
У изгнанству, ја сам живео верујући у правду. У Божију правду
и људски разум. Нисам се одрекао свога завичаја и свога огњишта.
И вратићу се, са истом вером.
Добра воља, децембар 2000.
РЕПУБЛИКА СРПСКА: Када је пре десет
година створена најмлађа српска држава - Република Српска - био
је то најважнији и најсветлији догађај у новијој историји српског
народа. Од тада, са пажњом сам пратио борбу, страдања, али и успехе,
дивећи се херојству и великим, несебичним напорима које је народ
Републике Српске улагао како би се остварила, одржала и учврстила
његова легитимна права, она која уживају сви народи у Европи,
и која су дефинисана повељом о Правима човека. Данас, Република
Српска постоји и важан је фактор стабилности и мира у региону.
Изјава поводом доласка у РС, 29. јануар 2002.
САБОРНОСТ: Љубав је ослабила. Повећало
се самољубље, због тога слабимо и пропадамо. Ваља нам опет задобити
љубав. То је немогуће остварити без Господа Исуса Христа. Немогуће
је опет имати љубав према својој једнородној браћи и свим другим
људима, ако истрајавамо у неморалу и атеизму. Немогуће је окупити
се око наших вечних стожера, светосавских, и светопетровских,
немогуће је задобити врлину ако истрајавамо у безбожништву. Ако
се идеологије и страначки интереси постављају испред вечних вредности,
онда ће се наставити сви процеси цепања, усамљивања и несреће
за народ. Не залажем се за враћање уназад, већ за нешто што је
у будућности на чврстим темељима нашег бића. Као и код многих
Срба, моја носталгија је оно што називамо САБОРНОСТ. Ми за њу
имамо узоре у прошлости, али пре свега, она је у нашој будућности;
то није нешто ретроградно, већ нешто сјајно за чим жудимо, засновано
на љубави.
Глас Црногораца, 11. септембар 2001.
СЛУЖЕЊЕ СРБИЈИ: Кад се родите као Карађорђевић,
српски кнез, онда вас чека најтежа школа, најтежи факултет, најтежа
војна академија на свету. Морате се научити шта значи бити Србин,
постати Србин, морате се научити шта значи служити Богу и Србији
и, оно што је најтеже, за то вам је потребан таленат од Бога:
морате имати љубав за сваког Србина или Српкињу, без разлике да
ли су згодни или незгодни, без разлике на њихово политичко опредељење.
Неопходно је да се упознате са свим особинама народним, да знате
које су негативне, а које позитивне.
Српску будућност видим тако што у њој
неће све бити дозвољено, 14. фебруар 2000.
СРПСКА ЕЛИТА: Ако није саможртвена,
српска елита неће испунити позвање; ако није милосрдна, своју
снагу не црпи из милосрђа, онда неће представљати ону једину Србију
за коју вреди живети. Нама је сада потребно обновити витештво,
врлину, а то је могуће једино на основу непропадљивог, вечног
Светосавља.
Геополитика, мај 2000.
СРБИ: Прва ствар коју морамо учинити,
ако не желимо да наставимо путем самоуништења, јесте да одбацимо
Југославију и опет узмемо наше старо, славно и лепо име - Србија.
Ни са демократским променама у Србији, које су неопходне, Срби
неће имати напретка ако буду остали "Југословени". Ни
када би им сада, неким чудом, казали: изволите у Европу, такви
какви сте - па осећали би се као да носе одело покојника. Није
срамота већ је част бити Србин; срамота је да и после свега останемо
"Југословени".
Независне, 26. јули 1999.
СРПСКА ВОЈСКА: Српска војска је једна
од првих наших светиња. Имам утисак да су "наши", домаћи
нихилисти, то одавно били схватили, и да су све чинили како би
се наругали и како би понизили наше светле војничке традиције.
Никада Срби нису водили овако глупе ратове као у овој протеклој
деценији. Од почетка сукоба у бившој Југославији режим је све
чинио како би се наругао војсци. Ту не може бити случајности.
На хиљаде примера постоји. Командују напред, па кад људи изгину
и заузму позицију, кад испуне задатак, онда кажу: повлачи се!
То је један лакрдијашки ум смислио. То никада није било, али сада
јесте. То је понашање једног анахроног, доктринарног сустава,
некога ко је смислио да се свему наруга, да све преобрази у ништавило:
и храброст и витештво и вештину командовања - све! Ако није глуп,
онда је све рађено са предумишљајем, у сарадњи са напасницима.
За мене је ово кључно питање, према коме ће се у будућности вагати
о штети коју је Србији нанео режим нихилиста. Као потомка једног
генијалног српског војсковође, Карађорђа, мене је то нарочито
увредило.
Независне, 26. јули 1999.
СРПСКА КРАЉЕВИНА: Српску Краљевину сматрам
јединим оптималним друштвеним системом. Преко ње је могућа веза
са прошлим и будућим. У њој, на један нарочит начин, свако нађе
своје место и од користи је народу. Значи, то је систем који омогућава
служење - службу племенитим циљевима; за разлику од садашњег који
разједињује, краљевина је систем који повезује. Краљевина је систем
којим се остварује пуноћа. Потребно је осврнути се на прошлост
и уверити се какав је културни - дакле, државни, политички и економски
полет била Српска Краљевина на почетку ХХ века. Био је то интеграциони
процес, са великим полетом у народу. Мишљења сам да ће у блиској
будућности Српска Краљевина омогућити препород Срба и, поред осталог,
бити везиво између српских расејања.
Српску будућност видим тако што у њој
неће све бити дозвољено, 14. фебруар 2000.
СРПСКА КУЛТУРА: Српска култура је данас
угрожена како немаштином у земљи тако и притисцима из иностранства.
У самој Србији, упркос променама, српска култура се гњечи разним
технократским и интернационалистичким мерама. Рецимо, био је уведен
порез на књиге, што је незамисливо. Сваки дан читам да су нам
угрожене све нове и нове институције културе: часописи, едиције,
издавачи, позоришта, манифестације, музички живот, филм, да не
набрајам. Мислим да је неопходно објавити да је српској култури
потребна помоћ. Дијаспора би ту могла много да учини, тако што
би хуманитарну помоћ, коју је до сада несебично и предано скупљала
и слала у отаџбину, једним делом усмерила на српску културу. Развити
задужбинарство, оснивати фондације, успоставити културне мостове,
обезбедити гостовања и ширење српске књиге, уметности, науке међу
Србима који живе расути по свету - ето великог и племенитог посла.
Од дијаспоре сад зависи хоће ли Србија сачувати своју културу,
развијати је, ширити, и тиме осигурати самосвојност потомству.
Дневник, 23. јуни 2001.
СРПСКО ПИТАЉЕ: Српско питање је данас
опет вапијуће, као некада кад је овај део Европе чамио у турском
ропству. У току је стварање велике Албаније, створена је велика
Хрватска, постоји спремност да се задовоље великобугарске претензије
према Македонији, прошири Мађарска на рачун Румуније... Значи,
ми све ово морамо имати у виду и јачати, спасавати Србију, која
је сада најугроженија држава на Балкану, а српски народ најсиромашнији,
најзапостављенији, владавином комуниста као и санкцијама и бомбама
Запада враћен пола века уназад, насилно заустављен у своме развоју.
Ако сами себе не усправимо, неће нас нико, ни са Запада ни са
Истока, уместо нас враћати у достојанство.
Дневник, 23. јуни 2001.
УЈЕДИЉЕНА ЕВРОПА: Чини ми се да сам
евро-скептик. Прво и прво, ти "интеграциони" процеси
све више воде у дезинтеграционе. Због слабости идеје. Сад се свима
овде каже: ви нисте Француз, Шпанац, Италијан… ви сте Европљанин.
Као оно некада, када је краљ Александар прогласио Србе, Хрвате
и Словенце за ЈЕДАН народ. Троједини народ! Тако и сада имате
петнаестоједини народ!
Јемифија, септембар 2001.
УТЕМЕЉЕЊЕ БУДУЋНОСТИ: Пребродићемо олују
ако у први план, испред свих наших брига, будемо поставили српску
културу, све оно што оличава, у чему се налази наша особеност.
То никако не значи да са тавана и из подрума сад извучемо некакве
успомене, знаке бивших времена, па станемо око њих да играмо коло.
Како би оно што је корисно из прошлости прешло у будућност, мора
проћи кроз проверу сад, у релативно кратком периоду. Утемељити
будућност значи стваралачки преосмислити прошлост, дати јој нову
динамику, нов полет, обогатити је стеченим знањима једне генерације
која ЖЕЛИ да је отаџбина наџиви. Све нас је отаџбина створила
и ми јој дугујемо будућност.
Јефимија, септембар 2001.
ХАШКИ ТРИБУНАЛ: Поверио бих Вам своју
тескобну нелагодност у погледу самих принципа Међународнога кривичног
суда у његовом сада важећем облику. Већ сам горе подвукао да је
његов давалац новца нико други до америчка влада, која је предводила
коалицију у агресији на нас. Постављам питање: без предрасуда
о независности судија и правника који сачињавају Хашки суд, не
ризикују ли одлуке те јурисдикције да дефакто буду упрљане сумњом
пристрасности, будући да "победиоци" себи присвајају
право да суде "побеђенима"?
Отворено писмо лорду Раселу Xонстону,
2. фебруар 2001.
ЦРКВА: У целој несрећи која је Србе
задесила у Другој и Трећој Југославији, ми смо имали велику срећу
да нам се Црква препороди заслугама два светитеља, Светог владике
Николаја и Светог оца Јустина. Љихова је заслуга што данас имамо
нашег патријарха, велику личност и наш понос, што имамо велике
владике и митрополите, и што се на нашу цркву гледа с поштовањем.
Мени се чини да његова (патријархова) реч све више допире до свести
већине људи, и да су и они најокорелији незнабошци почели да схватају
суштинске и животодавне, дубоке еванђелске поуке које он неуморно
изговара. Због тога се од СПЦ очекује да у овој народној несрећи
буде најважнији разрешитељ кризе, и због свега Црква ће у будућој
Србији имати место које повест и српска будућност од ње захтевају.
Европске новости, јули 1999.
ЦРНА ГОРА: И у Србији и у Црној Гори
српски народ је створио државу, Црна Гора је камен-станац српскога
државотворног трајања. Више од сто година сматрало се да Срби
неће постићи уједињење ако не пристану да уђу под заједнички југословенски
кров. Сад је само нама тај кров пао на главу.
А ја вас питам: Зар је немогуће остварити шта желимо, у верности
и љубави за све што је српска, заједничка светиња? Не треба нас
да уједињује економија, трговина, мада је то нешто значајно, већ
ће нас учинити племенитим и достојним предака духовна грађевина
коју називамо Српством. Она се стално допуњује и бесмртна је јер
се заснива на највећем дару, на љубави за земљу отаца, за све
што је свето и честито.
Глас Црногораца, 12. август 1999.
ЧИЊЕНИЦЕ О КОСОВУ: Чињенице, нажалост,
саме говоре. Више од хиљаду мртвих за годину дана, не бројећи
314 војника КФОР-а, убијених на овај или онај начин. Више од хиљаду
особа је киднаповано, 90 цркава и манастира је опљачкано и срушено,
православна гробља су оскрнављена, 250.000 Срба је премештено,
то јест избегло из покрајине... Биланс политике хуманитарног уплитања
је језив. Зарад поштовања права човека - сада се зна да су злочини
Милошевићевог режима били увелико преувеличани ради оправдавања
НАТО акције - Запад је подржао једно ново етничко чишћење! И коалиција,
која је оборила на колена Србију, уништену двомесечним бомбардовањем,
та иста коалиција је сада неспособна да обузда 5.000 терориста
које је она сама обучила и опремила! Управо то лудачко чињенично
стање је оно сутра које може да нас опет гурне у пакао.
Фигаро, децембар 2000
|
|
|
