|
|
Прикази издања Цивилног
кабинета
Кнеза Александра у дневној штампи
Кнежевски квартет
Српска превирања у књигама Кнеза Александра Карађорђевића
Кнез Александар Карађорђевић, најстарији син Кнеза Павла и Кнегиње
Олге, има уистину животно искуство достојно неког холивудског
сценарија. Чукунунук вожда Карађорђа, а по мајчиној линији, од
руске царске породице Романова, рођен је 1924. у Вајт Лоџу, Енглеска,
школовао се у Београду и на Итону, да би, пре готово шест деценија,
био приморан да напусти Србију. Из Другог светског рата изашао
је као пилот РАФ-а са 1.000 сати борбених летова, што му је, даље,
омогућило још пет пута више времена проведеног у цивилном ваздухопловству
током друге половине ХХ века. Са принцезом од Савоје, Маријом
Пиом, паунуком црногорског Краља Николе, има два пара близанаца,
Димитрија и Михаила, односно Сергеја и Јелену, док му је садашња
супруга, принцеза Барбара од Лихтенштајна, родила најмлађег сина
Душана. Данас настањен у Паризу и изузетно активан у Западноевропској
епархији СПЦ, Кнез Александар, после пада Милошевићевог режима,
све чешће и дуже борави у Србији где је отворио и кабинет чији
је оперативни тим, за кратко време, јавности представио чак четири
књиге које се, са различитих аспеката, баве, пре свега, односом
Кнеза према превирањима у отаџбини.
Први наслов Свим Србима свуда отвара програмски текст
или неку врсту Кнежевог завештања у којем он идентификује интересе
Србије у будућности и предуслове за њихово остварење, упозоравајући
да очување нације и идентитета не сме бити подређено никаквом
другом циљу. Затим се нижу саопштења, заправо прави мали минуциозни
геополитички огледи Кнеза Александра настали у периоду који омеђује
НАТО агресију на Србију и преузимање власти од стране ДОС-а 5.
октобра 2000: о бомбардовању и његовим последицама на Србију и,
истовремено, читаву западну цивилизацију; о историјској одговорности
Срба према Космету; о важности сељаштва за виталност државе; о
помоћи коју је нужно упутити ратној сирочади; о слободним медијима.
У предметном раздобљу Кнез се, поводом кризе у завичају, састао
у Ватикану са папом Јованом Павлом II, писао Коштуници и Путину,
али и био спречен да изговори посмртно слово на Опленцу, 16. јула
2000. када је сахрањеиван његов брат од стрица, Краљевић Томислав.
Ово, најсериозније дело кнежевске тетралогије закључује Азбучник
појмова какви су: држава, емиграција, југословенство, кајање,
Карађорђевићи, краљество, комунизам, Косово, мондијализам, обнова,
помирење, српска елита, Црква, Црна гора... реконструисан на основу
бројних интервјуа које је Кнез давао домаћим и страним медијима,
али из ауторове беседе поднете Европском дому у Паризу.
У жељи да сачува успомену на свога оца, Кнеза Павла (Арсена)
Карађорђевића, Кнез Александар је претпрошле године установио
књижевну награду "Кнез Павле" намењену рукопису који
"високим стваралачким дометима исказује оданост српском језику
и култури". Њени лауреати били су Милосав Тешић за лирски
спев Седмица (1999); Драгослав Михаиловић за књигу прича
Јалова јесен (2000); и Владимир Тасић за роман Опроштајни
дар (2002). Управо ово признање, које је за кратко време стекло
завидну репутацију на домаћој литерарној сцени, и комплетна документарна
грађа што прати такав подухват сакупљени су у књизи Награда Кнез
Павле.
Трећа књига циклуса, Кнез Александар у отаџбини, штампана
у луксузној опреми и са мноштвом колор фотографија у библиофилском
тиражу, прати Кнежеву турнеју по Србији у јесен 2000. Пут га је,
од Београда, преко Раванице, Ковиља, Крагујевца и Ваљева, водио
до Мионице... Састао се са патријархом Павлом, Војиславом Коштуницом,
Небојшом Павковићем, Радованом Биговићем, Николом Милошевићем,
Миланом Ст. Протићем, Душан Ковачевићем... приредио гала пријем
у Скупштини Београда. Посебно узбудљив је опис посете војном аеродрому
"Батајница" где се Кнез обрео као први припадник династије
Карађорђевић који је, по официјелном протоколу, после 59 година,
извршио смотру неке јединице југословенске армије. Поздравивши
присутне са: "Помоз Бог, јунаци", као нико од Другог
светског рата, син Павла Карађорђевића се касније нашао и у кокпиту
"супергалеба" РВ и ПВО у коме је четрдесетак минута
остао у небу над поново откривеном домовином.
Баш Помоз' Бог, Србијо наслов је четврте књиге Кнеза Александра
у којој опет читамо његове разговоре и посланице одаслане сада
већ из постмилошевићевске Србије, међу којима је најпровокативнија
она епистола пристигла на адресу лорда Расела Џонстона, председника
Парламентарне скупштине Савета Европе.
Упознавање са овако разуђеним штивима, чија ће "специфична
тежина", извесно је, расти са протоком времена, указује на
Кнеза Александра (Павловог) Карађорђевића као стабилну, смотрену
линчост која беспрекорно схвата и бритко дефинише, пречесто турбулентна,
гибања у матици. Неострашћен, он супериорно разлучује трајне од
лажних вредности, издвајајући национално помирење као свод свих
наших надања и стремљења - "да се приволимо љубави једни
за друге како би се избавили пред опасношћу духовног и биолошког
истребљења".
Душан Видаковић
Борба, 22. јун 2002.
Читање традиције
Кнез Александар, Сви под заставу
Принц Александар Карађорђевић (1924), по мајци потомак царске
лозе Романових, али и грчких и данских краљева и кнежева, син
првенац кнеза Павла, ових дана јавности се представља једном лепо
дизајнираном, непретенциозном књигом - Сви под заставу"
(одабрана саопштења и разговори које је Кнез у разним приликама
и временима давао и водио).
Изгнанство принчево недавно је окончано и он је постао житељ
Београда. Живи са овим народом, клони се расправа са житељима
Дедиња, као човек сјајне културе Кнез са својим народом комуницира
на језику овога народа, а у овој књизи представља се као виспрени
државник коме је идеал народно добро. Ево и једног залагања Кнеза
Александра:
"Монархија је једна политичка идеја, уз многе друге. То је
систем управљања у коме само један командује. Краљевство, пак,
уопште није идеја, нити по себи то може бити. Каже се да, између
осталих својих функција, краљевство служи зато да управља људским
друштвима. О краљевству се не расправља..."
Издавач: Цивилни кабинет Њ.К.В. Кнеза Александра Карађорђевића,
Београд, директор Миодраг Јанковић, приређивач Срђан Станишић.
Радован Поповић
Политика, 1. јул 2002.
|
|
|
